DAJEM TI SVOJE DLANOVE

Dajem ti svoje dlanove jer danas nemam ništa vrednije od toga da ti dam. Pošto živimo u svetu gde se ceni samo ono što se vidi, pipa, čuje i kusa, dajem ove svoje usijane delove mesa željne života koji vrište divljenje tebi na čast. Da ih gledaš, da ih slušaš i da ih osetiš. Dajem ti pravu stvar koju većina ljudi želi iz pogrešnih razloga. Aplauz.

Aplauz je magična tvorevina. To je prkos koji grli, to je slabost koja osnažuje, to je iskazivanje divljenja veličini iz svoje malenkosti pri čemu postaješ veći. Kakofonija koja ako traje dovoljno dugo postaje ritmička simfonija. Koja postoji da bi se čula, ali umesto da se sluša jače se razume ako se oseća. Aplauz je jedina zarazna stvar koja se ne prenosi dodirom ili dahom – već čistom emocijom.

I tako, dok nadlanicama cepam vazduh oko sebe, dlanovima bijem svoje linije života dok mi svi epiteli ovog mog najvećeg ograna na telu ne utrnu, jer izgleda samo tada kad ne znaju za sebe, znaju za nešto više. Udaram se po površini kako bih probudio dubinu u sebi. Možda i zato da bih ono iz dubine sebe alhemijom lakše pretočio u zvuk koji može doći do drugih. Do tebe.

Baš tebi dajem takav svoj aplauz dlanovima odsviran. Ta kompozicija harmonične buke nazvana po tebi zabeležena je u partituri mog bića umesto na notnom, na nervnom sistemu. Moje divljenje ka tebi beleži se u centralnom, a moja opčinjenost tobom u onom perifernom. Sa sve violinskim ključem nacrtanim na mojim jagodicama.

Fotografija: Eric Johansson

Dajem svoje preorane dlanove najglasnije što mogu svakome ko je bio o dno slomljen i našao razlog da sebe sa tog dna vozdigne. Svakome ko je shvatio da se rane najučinkovitije vidaju dobrotom a ne osvetom. Svakome ko ume da zaćuti kad svi žele pričati, a progovori onda kad se svi boje zinuti. Dajem im svakome ko je saznao kako da posle zadobijenog udarca počiniocu uzvrati ljubavlju a ne kontra napadom.

Dajem aplauz, tu lekovitu buku, svakome ko ide dalje i kad misli da put nikuda ne vodi ali i onima koji stoje u mestu jer misle da njihov put vodi tamo gde ne treba. Dajem im aplauz jer samo tada, kad pravac umom ne mogu spoznati, busola posađena unutar njih dušom može da počne da traži sever.

Dajem pljesak tebi koji misliš da si slab, a još ne znaš da prvo moraš iskusiti slabost da bi postao jak. Tebi koji si ranjen, a i dalje ne znaš da samo takav postaješ saosećajan. Tebi koji sumnjaš a još nisi saznao da samo tada jačaš veru. Dajem aplauz tebi koji i dalje veruješ u ljude iako si upoznavao neljude. Koji veruješ da možeš i dalje da pružiš mnogo ljubavi iako si je zauzvrat dobijao malo. Koji veruješ u dobrotu čovekovu čak iako je ne pokazuje, jer znaš da on ne može biti zao već samo od ljubavi odučen. Tebi koji to naslućuješ aplaudira svaka moja ćelija.

Ne tapšem toliko tvojoj posebnosti, koliko tvojoj krotkosti i skromnosti. Ne tapšem samo tvojoj jedinstvenosti, već tvojoj svesnosti da smo svi jedno. Ne tapšem samo tvom umeću da kažeš šta misliš, već da otćutiš ono što ne misliš. Moji dlanovi daju najveće ovacije onima koji drugu ljudsku dušu umeju dočekati na svoje grudi a ne na nož, koji bi radije razumeli nego osudili, i oprostili radije nego zlopamtili. Njih svojim aplauzom zovem na bis. Da ne ostaju iza kulisa jer ovom svetu sada trebaju na sceni.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi Sa druge strane obloga.