ZDRAVICA STARIM ZABLUDAMA

Dragi svi,

A pogotovo vi čija sam se imena godinama upinjao da zaboravim. Zajedno sa tim otiscima jagodica koji su kao danga vaših inicijala ostali po mojim nepcima i tim zgodnim telima a nezgodnim karakterima koja su kao mošti ostala u mojoj prošlosti – izvolite uđite. Sedite. Dragi svi, a pogotovo vi koji imena nemate, već imate obličje sećanja, zajedno sa svim tim neocarinjenim bagažom u kom švercujete sva bolna sećanja, u koji ste spakovali sve naše crno-bele filmove i negative starih fotografija – izvolite i vi. Smestite se.

Poštovane zvanice ali i vi koji ste došli nezvani, imenovani ali i bezimeni, čovekoliki ali i zveroliki, duševni a i vi bez duše, strahovi i nemile situacije – kusajte najslasnije sve što na sofri ove moje oproštajne gozbe nađete. Sve je za vas.

Želim da večeras, na daći mog starog života nazdravim vama. Za vaše zdravlje. Od sada za vas naiskap natežem žestinu, iako sam se do nedavno libio na vas da pomislim, a kamoli da se sa vama suočim. Danas, kada vas u svojim mislima gostim ko najrođenije, uz izvinjenje što nisam ranije želim da vam pružim i ruku pomirenja.

Svakoj Neveri želim da se zahvalim što je bila u mom životu, jer sada znam da su me svojim prisustvom učile kako da volim jače i časnije, kako da budem veran. Da vas nije bilo umeo bih da volim uslovno i kratko. Vi ste mi pokazale šta je bezuslovno i večno. Izvinjavam se svakom Strahu kog sam mrzeo istog trena kad bi me obuzeo, jer sada znam da sam samo zahvljaujući strahovima postao neustrašiv. Danas znam da nema straha, ne bi bilo ni hrabrih. Znam svaki kredenac u kom se kriju, iza kojih žbunova iskaču, i pod kojim krevetima spavaju.

Poštovane Osude, znam da ćete i u ovoj mojoj pitomoj i dobronamernoj zdravici naći nešto da ne valja i što bi valjalo osuditi. I hvala vam na tome. Jer danas upravo zbog vas tragam odlučnije nego ikad za ljudima koji umeju da prihvataju i razumeju. Hvala vam što ste vašom istrajnošću u mom životu davale na snazi uverenju da moraju postojati i oni koji bi vam bili protivteza. Zbog tog uverenja počeli su i da mi dolaze. Našli smo se licem u lice na zajedničkom putu traganja za razumevanjem i prihvatanjem. Naučile ste me da budem bolji prijatelj nego što bih to umeo sam.

Voleo bih se obratiti svakoj Izgubljenoj prilici ponaosob, ali izgleda da su se u međuvremenu opet izgubile. Nije važno. Reći ću im sledeći put. Otkad sam spoznao da su one samo privid, fatamorgana kada ti je tačka gledišta pustinja, zovem ih Nove Šanse. Želim da zahvalim Neizvesnostima koje su me kao besni kurjaci napadale kad god bih kročio napolje, jer mi nisu davale drugog izbora nego da postajem sigurniji u sebe.

Živele vi meni moje drage stare zablude, a ja ću ovako ogreban ali zalečen, opečen ali izvidan, slomljen ali zarastao dalje sam. Razumeo sam i naučio ovu lekciju koju ste mi predavale van udžbenika. Idem dalje jer je sada na mene red da pokažem jednu još važniju lekciju – da nastavljam ne uprkos vama, već zahvaljujući vama. Ne uprkos tome što sam bio izneveren, uplašen, neshvaćen, već zahvaljujući tome. Idem dalje da pokažem koliko lepše mogu da grle oni koji su umeli da oproste nego osvetnici i koliko jače umeju da vole oni koji su posle slomljenog srca vaskrsli nego oni koji svoje nikada nikome nisu ni dali. Idem dalje, jer mi Nešto unutra govori da moja igra… tek počinje.

Ceo tekst možete pročitati u knjzi Sa druge strane obloga.