Imam veliki problem sa vratima. I sa dupetima. A još više sa vratima koja su dupetima zatvorena. A pogotovo ako postoji mogućnost da ja svojim dupetom zatvorim tuđa vrata. Zauvek?!
Nalete paničnog straha imam od toga. Zamišljam ih od hrastovine, sa kvakom od kovanog gvožđa, da onako arhaično nepodmazana škripe toliko glasno da bude usnulu decu. Da iza njih med potocima teče, a razuzdane nimfe umaču prste u ušećerene zlatne slapove pa ih prinose do crvenim karminom nacrtanih usana. A nimfe mirišu na šanel. Među dojkama kriju čokoladne praline. A ja, gladan njihovih grudi i žedan njihove razuzdanosti.