Svakomalo kao pečurke posle kiše po Beogradu niču novi kafici i barovi. To više nisu prostori u kojima se može naručiti piće, već je iskustvo ispijanja kojekakvih kofeinskih i alkoholnih bućkalica (koje se ni ne izgovaraju na srpskom već na svim drugim svetskim jezicima) izdignuto do nivoa naučno-fantastičnog hedonizma. Čini mi se da još ćešće nego pomenute pečurke, niču kladionice i kockarnice. Gotovo na svakoj raskrsnici ima po jedna, a ponekad i po nekoliko. Kažu ljudi sportske kladionice. Po mom mišljenju u tim prostorima, jedino što se zaista veliča je kockarski duh a ne sportski. Statistički gledano, svima nam je jasno da po glavi stanovnika postoji više kockarnica nego, recimo, prodavnica zdrave hrane ili knjižara. Prodavnica zdrave hrane postoji svega nekoliko na celoj opštini i to obično u nekim podrumima, suterenima i špajzevima kojima se ulaz ni ne vidi. Knjižara ima čak i manje, ali većinom u užem centru grada. Zanimljivo je da jedino oko kladionica stoje veoma upečatljive svetleće reklame koje, kao saobraćajni znaci, ukazuju na najkraći put do ulaza u svet poroka. Takođe simptomatično, nijedna kockarnica nema prozore niti izloge kroz koje se može videti unutrašnji prostor. Ulazi su kao gvozdene zavese kroz koje kad prođete, ostavljate ceo realni svet daleko napolju. Niko ne može da vas vidi, niti vi možete da vidite ikoga napolju. Mislite li da je to slučajno?
Fotografija: Javier Jaen
Možda sve ovo nekome može zvučati kao bezazlen problem, kao što i zatamnjene kockarnice sa svetlećim reklamama za nekoga mogu biti samo obični lokali. Istina je da alkohol može da bude porok, ali alkoholizam je bolest. Kockanje može da bude zabava, ali patološko kockanje je bolest. U vezi sa zloupotrebom supstanci ne treba ni davati ovakva pojašnjenja. Sve dok neko našem srcu drag ne počne da bije ove životne bitke ne znamo koliko snage, volje, istrajnosti, savladanog bola i lomova je sadržano u toj naočigled bezazlenosti. Koja je sve, samo ne to. Tek kada svedočimo ovakvim bitkama, počne da nam se menja perspektiva preko noći. Ako je u nečemu čovekova moć, onda je to u umu koji nam je dat da bismo znali da ne moramo uvek da pipnemo ringlu da bismo saznali je li vrela. Ne čekajte da neka bezazlena zabava ili porok postanu gorući problem da biste o tome počeli da pričate i da na to ukazujete. Kada nečije ponašanje ima posledice na porodicu, na njega kao pojedinca, na posao ili šire okruženje – tada ono što se nekad zvalo porok ili zabava postaje opasna i veoma podmukla bolest.
Zato iz sveg glasa želim da kažem: NEMOJMO ĆUTATI! Šta možemo da uradimo? Možemo da upregnemo razumevanje, saosećajnost i dobronamernost u akciju. Pružite ljudima priliku da vam se otvore, da razgovaraju, da vam kažu da ste im potrebni jer ne mogu sami. Nekada se ne ćuti samo zbog toga što je o problemu teško pričati, već zato što se teško nalazi onaj ko ume da sluša, da razume i da ne osuđuje. Naposletku – zar nije to ljubav? Ako volite svoje bližnje budite takvi. Progovorite.
Kontakt telefon klinike za bolesti zavisnosti je 011 2666 166
*Celu kolumnu možete pročitati u oktobarskom broju magazina Esquire Srbija
