Ovo je pesma samo za tebe.
U njoj neće biti ničeg što ima u pesmama drugim.
U njoj neće biti rime, iako je vrlo lako moglo da se desi
da mi se, slučajno, omakne reč istog završetka kao prethodna.
Neće je biti, jer bi moja misao, osećanje i ljubav prema tebi,
morali da budu okovani najprljavijim negvama umetnosti,
a one su red i pitkost
Tada bih morao da počnem da uklapam bezbroj oblika,
koji, opet, ne bi imali surovu lepotu,
kakvu ima jedinstvena, iskonska potreba,
koja vapi da se pretvori u reč.
U njoj neće biti ni reči prijateljskih ni ljubavnih
Jer, lako bi moglo da se desi da, sa stene,
koja stremi ka najuzvišenijim težnjama i nadama,
padnem u ponor u tvojim očima, koje me više ne bi onako gledale,
ili još gore, u pakao patetike, gde bi se moje najdivnije emocije
kuvale u istom kazanu sa prezrenjima telesnim i predvidivim slikama.
Oh, jadna li je takva umetnost!
Ne pišem ovo od uma, čak ni od srca, već čisto iz duše.
Da pišem od uma, vraćao bih se po hiljadu puta na gorenapisano,
prepravljao i večito bih bio nezadovoljan rezultatom.
Da pišem iz srca, svakako bih kitio i malao ovo svoje delo, preko svake mere,
da bi se ono, od lepotice, napravilo na mitološku utvaru
Pošto ti, pak, pišem iz duše, znaš da je svaka od ovih reči moja.
Znaš da je svaka rasla u meni kao pupoljak, i onda se razvila u cvet,
koji više nije smelo da guši ni „moralno“, ni „pristojno“, ni „lepo“.
Ovo je unikatna pesma.
U njoj nema pravilnosti, jer ni život nije prava linija.
A tu nepredvidljivost sam želeo da zarobim u ovih koliko već redaka.
Ni sam ne znam odakle sam pošao, niti kuda će pesma otići.
Jer, ne idem ja, kao čovek sa mnogo mana, ka tvojim očima,
već pesma, ono što je najbolje od mene, rafinisana duša,
iz koje su iskapale tri-četiri kaplje svetlosti,
dovoljne da ti od njih zaigra oko i da ti izmame osmeh.
Ova pesma neće biti ni hvalospev tebi.
Jer, ti ne trebam ja da ti kažem koliko si lepa, luda, pametna i svoja.
Zapamti to.
Ovo je mumlanje nerazumnog čoveka koji pokušava da,
poput deteta, artikuliše ono što želi.
Ne, ovo je bunilo. Ali, ipak, ima nekog reda u njemu.
Jedno je sigurno, ovo je, pored svega što je, a mnogo je toga, samo pesma…
Ma, zaboravi.
Ovo nije ni pesma
Ovo je tišina duše, čiji eho čujemo ja i ti.
Đorđe Stepić, 18 godina, Obrenovac
