Ja Vama zaboravom pretim,
Nasilnom hladnoćom usnulih bura,
A onda sebi smrt zapovedim,
Kad su i pred njom slepa vaša srca…
Zašto tako, ako tako ne mora?
Ili je pak sve kako mora biti,
Nije se ni od čijih suza istopila gora,
Pa se ni vaša srca neće u mojim udaviti!
Držite se oštrih lepota svojih,
Daljina Vam je oko kose venac,
Što sam dalje sve Vas više maštam,
A kad sam blizu dah mi staje.
Tren u oku dok kapak mrak baca,
Slika Vaša se i tu javi,
Kao bes nepokretnog starca,
Naprežem žile da Vas zaboravim!
Možda ste zrno malenog mi mozga,
Što muči tu skrupinu celu,
O, kako to da Vas upoznam?
A da svoje reči ne pokvarim na delu!
Igra sve je to, i Vi, cvetovi i vali,
U mraku je čovek kad Vas ne pozna,
Njegovi su delovi u Vama ostavljani…
Miloš Milićević, Beograd, 18 godina
Ostale Miloševe pesme i priče možete ćitati na njegovom blogu.
1 comment
Predivna pesma.