Ako imaš male grudi – neko će o tome imati komentar. Ako imaš velike grudi – neko će o tome imati komentar. Ako si zdrava i imaš silikone u grudima – neko će o tome imati komentar. Ako si imala rak i mastektomiju a nemaš silikone – neko će o tome imati komentar. Ako si zakopčana do grla – neko će o tome imati komentar. Ako si sa dekolteom – neko će o tome imati komentar.
On živi u svim belosvetskim razglednicama iako nije na njima. Čak je čini lepšom nego što se ona trudi da bude. Radi to nonšalantno, bez nametljivosti. Jer svaka razglednica ovog sveta postane najlepša zbog adrese sa poštanskim brojem 11000 koji putnik upiše na njenoj poleđini.
Do desete godine savladavamo osnovne pojmove o okruženju kom živimo. Učimo da hodamo, govorimo, brojimo, pišemo i čitamo. Do dvadesete savladavamo osnove za preživljavanje u našem telu. Učimo da se nosimo sa hormonima, nagonima i telesnošću. Do tridesete ispunjavamo sve norme nametnute od strane društva i sistema. Polažemo prijemne, sakupljamo bodove, završavamo fakultete, javljamo se na konkurse, volontiramo, idemo na intervjue za posao.
Srbija je na prvi pogled jedno naopako mesto. Taj prvi pogled te drži toliko dugo da ti se godinama čini da je ista i na drugi i na treći i na peti pogled. Naopaka. Uvek ista i ništa se ne menja. Sve dok ne shvatiš da je potrebno da promeniš sopstvenu tačku gledišta na Srbiju, da bi ona na drugi pogled mogla da bude drugačija. Tačka gledišta mora biti drugačija, da bi ono što gledamo moglo da se menja. Nikad nije do onoga što posmatramo, već do nas šta vidimo.
Ako tražite široke bulevare, ulickane fasade i nebodere – u Beograd nemojte dolaziti. Tamo toga nema. Tamo ima klizave kaldrme, izranavljenih zgrada i ljudi koji vas mogu dići do neba. Ako tražite mesto za slikanje koje će druge ostaviti bez daha, i tad je bolje da u Beograd ne idete. Ni toga tamo nema. Tamo ima priča koje, umesto da ostavljaju bez daha, će vam udahnuti život.
Za tih sedamdesetosam dana palo je na nas sa neba više granata nego što će ikad za sve nas pasti zvezda. Makar da sutra padne i kiša zvezda, čini mi se da nikad nećemo uspeti da toliko jako zaželimo bilo koju želju kao što smo tih dana svi zajedno želeli samo jednu gledajući u granate. Da preživimo…
Priča iz knjige “Obloge od mastila” – Vulkan izdavaštvo.
Balkan je čudno mesto. To je jedan ćošak sveta koji nekako uspeva da uvek bude u centru pažnje. To je jedno poluostrvo u jugoistočnoj Evropi koje je toliko malo da može da se prepiša, a ako se ipak uputiš preko njegovih razrovarenih šorova trebalo bi ti pet dana jahanja. Možda su baš ti kontrasti malih razdaljina koje oduzimaju mnogo vremena oblikovali i kontrastne karaktere ljudi koji na ovom prostoru žive.
Kad smo bili klinci pa tokom igranja žmurke svaki put kad umesto Đoke greškom zapljunemo Proku, cela ekipa drugara počela bi da nam peva „Pobrkani lončići, šerpe i poklopčići“ i onda bismo morali iznova da žmurimo. Kako godine odmiču, a mi postajemo stariji prestajemo da brkamo imena, ali počnemo da brkamo neke druge, bitnije termine. Jedino što sada kada smo zreliji nema ko da nam svaki put zapeva Pobrkane lončiće kad napravimo takve greške, a i da ima, sve manje smo spremni da kao tobože ozbiljni ljudi krećemo ispočetka. Zato je situacija utoliko alarmantnija.
Pitanje “Da li otići ili ostati?” u poslednje vreme postalo je toliko goruće a odgovori toliko ostrašćeni, da se vrlo teško može voditi pristojna komunikacija kada ova tema dođe na red recimo za nekim slavskim stolom, a da se ne upotrebljava poštapalica “da ‘prosti ova sveća”. U Srbiji većina ljudi ili ima nekog u inostranstvu, ili je neko njihov nedavno otišao, ili i oni sami razmišljaju da odu – tako da se ovo pitanje direktno ili indirektno skoro svakog tiče. Sa jedne strane ulje na vatru u kojoj ovo pitanje već uveliko plamti doliva sve više školovanog i mladog sveta koji odlazi, dok sa druge strane žar rasprave još više rasplamsavaju oni koji žustro zagovaraju ostanak oko tog srpskog ognjišta.
Postoji prokletsvo koje kaže da svi oni koji su rođeni u Beogradu nastavljaju da žive zauvek sa Beogradom u sebi. Čak i onda kad možda više ne žive u Beogradu. On nastavlja da opstaje i raste u njima. Kad nema ničim drugim, on se hrani njihovim sećanjima. Ne toliko na ulice, pijace, stepeništa i klupe koliko uspomenama na sve one ljude koji su ostali tamo da žive. Ljudima koji su Beograd.
