Za tih sedamdesetosam dana palo je na nas sa neba više granata nego što će ikad za sve nas pasti zvezda. Makar da sutra padne i kiša zvezda, čini mi se da nikad nećemo uspeti da toliko jako zaželimo bilo koju želju kao što smo tih dana svi zajedno želeli samo jednu gledajući u granate. Da preživimo…
Bio sam desetogodišnji dečak a i danas se sećam da nisam mogao više da razaznam da li me roditelji miluju ili mi poklapaju uši da ne bih čuo detonacije. Možda su katkad i uspeli da spreče zvuk da dopre do mene, ali zemlju koja se tresla nijednom nisu uspevali da zaustave, čak ni svojom bezgraničnom ljubavlju. Od tada shvatam da ljubav možda ne može zaustaviti ratove, ali može doneti mir. Kupali smo se vodom zagrejanom u loncu, igrali tablić spram sveće, slušali vesti sa tranzistora, lepili prozore selotejpom i, čini mi se, voleli jedni druge više nego ikad do tad, a i od tad.
Danas, osamnaest godina kasnije u Srbiji su se obnovili mostovi ali su se ljudi udaljili. Digli smo nov Avalski toranj koji je svakom putniku namerniku glavni orijentir, ali smo mi i dalje dezorijentisani. Na beloj smo Šengen listi, ali smo i dalje ocrnjeni. Životni standard nam se malo poboljšao a moralni mnogo opao. U Srbiju su počeli da dolaze stranci a Srbi da iz nje odlaze.
Fotografija: Nicolas Bruno
Razrušenu zgradu Vlade Srbije smo počistili od šuta i đubreta, ali od loših ljudi koji sebe nazivaju političarima a vuku se iz tog vremena još uvek nismo. Ulica Kneza Miloša u kojoj je gotovo svaka zgrada bombardovana više nije garavi sokak kako smo je tad u šali zvali, ali naša budućnost izgleda da još uvek jeste.
Od bombardovanja nismo poginuli, ali nas posledice bombardovanja lagano ubijaju. Srušene bolnice smo sagradili, ali umiremo jer ne stižemo na red za lečenje od toliko bolesnih. Porušene škole su obnovljene i đaci su se vratili u učionice, ali učtivosti i dalje nema na ulicama. Izveli smo studije o izvodljivosti, pristupili pregovorima o pristupanju, otvorili mnogobrojna poglavlja od očigledno bezbroj, sarađivali, potpisivali, izručivali i izvinjavali se verujući da će biti bolje, dobili kojekakve međunarodne kredite i subvencije a i dalje stojimo na ivici, na centimetar od gubljenja nade.
Danas, 24. marta 2017. ne padaju bombe, ali mi i dalje imamo samo jednu želju. Da preživimo… Mislim da ceo svet zna zašto smo bili bombardovani, samo mi, i dalje gladni odgovora a i hrane, i dan danas ne znamo. Čak i kad nam objašnjavaju pa pomenu političke razloge, mi to srcima ne umemo da razumemo. Jer da bi shvatio politiku i njene razloge upravo srce moraš da nemaš.
P.S. Izađite na izbore, vratite nadu u Srbiju.
Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.
