SRBIJA – ZEMLJA ODLAZEĆIH LJUDI

Pitanje “Da li otići ili ostati?” u poslednje vreme postalo je toliko goruće a odgovori toliko ostrašćeni, da se vrlo teško može voditi pristojna komunikacija kada ova tema dođe na red recimo za nekim slavskim stolom, a da se ne upotrebljava poštapalica “da ‘prosti ova sveća”. U Srbiji većina ljudi ili ima nekog u inostranstvu, ili je neko njihov nedavno otišao, ili i oni sami razmišljaju da odu – tako da se ovo pitanje direktno ili indirektno skoro svakog tiče. Sa jedne strane ulje na vatru u kojoj ovo pitanje već uveliko plamti doliva sve više školovanog i mladog sveta koji odlazi, dok sa druge strane žar rasprave još više rasplamsavaju oni koji žustro zagovaraju ostanak oko tog srpskog ognjišta.

Argumenti onih koji odlaze su skoro uvek isti, samo varira redosled nabrajanja koji zavisi od ličnih prioriteta. Pored politike, nemanja posla, korupcije i nedovoljnog poštovanja ljudskih prava najčešće bude i da se tamo negde na zapadu zarađuje više. To jeste tačno, ali činjenica da se zarađuje ne znači da ćeš i ti zarađivati niti ta činjenica sama po sebi puni novčanike i stomake kojekome. Zapad nije neki darežljivi čikica koji te sa pogačom i solju sačeka na aerodromu i napuni džepove šuškama samo jer si mu svoje visočanstvo doveo na noge. Ali ukoliko si odlučan i istrajan, ili ako si školovan, pričaš jezik i ako obezbediš sebi dozvolu za rad – može se reći da ćeš sigurno zarađivati više novca nego u Srbiji. Kada čitav taj mukortpan i dugotrajan put savladaš dođe na red saznanje da tim novcem može da se kupi mnogo, ali ne i sve. Zato vrlo često baš tada, oni koji su samo zbog novca i otišli, počnu da žive nezadovoljno.

Argumenti onih koji zagovaraju ostanak obično su da iz Srbije ne treba bežati. To jeste tačno. Niko bežanjem nije stigao daleko, već samo stremljenjem ka sebi zacrtanom cilju. Zato se treba zapitati da li odlazimo jer od nečeg bežimo ili što želimo da ka nečemu novom idemo? Od Srbije kao svoje zemlje nikada ne možeš pobeći ma koliko brzo trčao, ali od Srbije kao države – možeš. U daljem nabrajanju razloga za ostanak kreće citiranje rodoljubivih pesnika kroz rečenice da “Sunce tuđeg neba nikad ne greje” kao otadžbinsko, da su tamo “gorki zalogaji hleba”, da polen koji se pokupi sa rodne grude ne treba raznositi da se tuđincima pravi med itd. Ove argumente, iako se vrlo lako mogu oboriti prostim, zdravorazumskim zakonima fizike, najbolje je ignorisati jer nakon bilo kakvog objašnjavanja obično sledi pominjanje Vidovdana, Kosova, izdaje pravoslavlja i srpstva.

Fotografija: Luiz Philippe Carneiro de Mendonça

Nikad mi te priče nisu bile jasne, jer još uvek nisam upoznao nekog gladnog kog je nacionalizam nahranio, niti nekog siromašnog kog su hvalospevi na račun svoje države uhlebili. Isto tako nisam upoznao nekog ko je gastarbajterskim novcem uspeo da kupi sreću koju već nema u sebi, niti da izimitira unutarnji spokoj izobiljem koje ima oko sebe.

Mislim da Srbiju ponekad previše neosnovano vole oni koji ostaju u njoj, a da je ovi drugi koji odlaze opet previše neosnovano kritikuju kad odu van nje. A trebalo bi obrnuto. Da je oni koji žive u njoj kritikuju – da bi postala za njih bolja, a da oni koji odlaze kažu pokoju lepu za nju koja ih je odgajila.

Radi se zapravo o tome da jedini pogrešan izbor koji možete da napravite, nije onaj da odete niti da ostanete, već onaj da ne poslušate sebe. Zbog toga ćete žaliti više nego da ste otišli pa shvatili da nije to za vas, ili ostali pa shvatili da ste propustili životnu priliku. A još više se radi o tome da šta god da su tuđa mišljenja u vezi sa odlaskom ili ostankom, niko nije dužan da posluša njih već samo ono što oseća u sebi. Jer jadna je ta sreća koja se zasniva samo na tome gde živiš i koliko imaš na računu, a ne na tome koliko mirno spavaš, koliko si ispunjen i voljen. Pa makar to bilo u iznajmljenoj garsonjeri ili u stečenoj vili, u Prokuplju ili na Palm Biču.

Na ovom životnom putu jedino je bitno ne odlaziti od sebe. Jer kad to uradiš, zasigurno ostaješ uvek na istom mestu. Na stranputici.

* Tokom prethodne godine iz Srbije je emigriralo skoro 60 000 ljudi. To je za 115 posto više u odnosu na podatke od pre pet godina. Srbiji je time dodeljeno fenomenalno 29. mesto na rang-listi zemalja sa najvećim brojem emigranata u konkurenciji od ukupno 195 država koliko ih ima na planeti. (Politika, 04.10.2016.)

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.