GDE SU SVI?

Ne razmišljam mnogo u poslednje vreme. Mozak mi je na bolovanju. Kazao sam mu da je dovoljno radio proteklih meseci… Čak i prekovremeno. Javio mi se juče iz bolnice, rekli su lekari da je prezubčio. To mu je dijagnoza. U čekaonici je sreo i moje Srce. Došlo na kontrolu. Drži se… Još uvek je u gipsu, pije ksalol i ne izlaže se sresu. Nisam se skoro čuo s njim…

Moje Strpljenje je otišlo na neplaćen godišnji odmor u Pičku Materinu. Kaže lepše mu tamo nego ovde sa mnom. Poslalo mi sms pre neki dan u kom piše „Svi mi koji smo gazdi dali otkaz a da on to još uvek ne zna.“ Sa Prošlošću još vodim neke parnice po sudovima. Imamo zakazana dva ročišta sad u decembru. Neki datumi dolaze da nam svedoče.

Popio sam kafu sa Beogradom pre par dana. Tursku – domaću. Dobro je. Ali umoran. Kaže ubija ga kontradiktornost… Loši ljudi koji mogu, pošteni kojima se ne da. Vredni koji nemaju, lenji koji nasleđuju. Pametni koji tihuju, praznoglavi koji drobe. Podeljen rekama na Stari i Novi, pokrajnama na Šumadiju i Vojvodinu, klubovima na Zvezdu i Partizan, politikom na Izdajnike i Patriote… I on, kao i ja, priča o prošlosti. Otkopčava košulju i pokazuje mi ranjene grudi… Avalski toranj, Genralštab, RTS, mostove. Kaže kad legne da spava još uvek čuje plač beba, sanja Milicu iz Batajnice, vojnike sa Straževice. Nastavlja dalje. Čeka neku novu dečicu da mu sednu i krilo, da ih cupka dok ne postanu ljudi.

Spokoj je takođe emigrirao iz zemlje. Ilegalno je prešao preko granice rekoše mi komšije. Većina ljudi misli da je još odavno otišao, a ja im objašnjavam da je Spokoj na turneji. On je jedan ciganin čergar. Nomad. Ide tamo gde ga vetar gura. Ostaje onoliko dugo koliko okruženje ume da ga ceni. Tu je dok ima kome da svira i šapuće. Kaže da se često oseća usamljeno. Svi ga žele, a vrlo često ga ne primete čak i kad im u kuću uđe, jer nastave da gledaju i pričaju o Patnji.

Samo ne znam gde su Saosećajnost i Doslednost… Pitao sam ljude gde mogu da ih nađem, a oni su me gledali kao da im govorim neke latinske izraze… Objašnjavao sam „Znate, to je ono što smo nekada svi imali. To je ono što nas sutra čini boljima nego što smo bili danas.“ Džaba. Upitao sam kad su bili viđeni po poslednji put. Jedna starija gospođa mi reče da ih potražim kod skitnica i pijanica. U poverenju Skadarlija mi je rekla da su aplicirali za vizu, da odlaze u Bolje Sutra. Tamo će da zatraže azil. Ovde su izmučeni, obespravljeni, diskirminisani i marginalizovani. Nek im je sa srećom…

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.