BEOGRAD JE LEVORUK

Levorukost je pojava kada osoba upotrebljava u radu i ostalim životnim aktivnostima pretežno ili dominantno levu ruku. Pitanje zašto je neko levoruk ili desnoruk ostaje i danas jedna od najvećih misterija ljudskog roda. Zna se da su levoruki većinom muškarci, jer je dve trećine levorukih upravo muškog pola.

Beograd. Taj Beograd. Imenica muškog roda. A zašto mislim da je baš on levoruk?

Ne znam da li ste primetili činjenicu da u najpoznatijim beogradskim ulicama postoji fenomen da je jedna strana ulice prometnija od druge? Kad šetate Terazijama, zašto je većina ljudi na levoj strani ulice? U ulici Kralja Milana, bivšoj Ulici srpskih vladara, većina prodavnica je takođe na levoj strani, a pored njih i Jugoslovensko Dramsko Pozorište, Beograđanka, SKC i nekada kafana London. Ista stvar je i sa Bulevarom kralja Aleksandra. Sećam se kad sam bio klinac, svi su šetali isključivo levom stranom gde su ljudi za vreme inflacije od svojih automobila pravili tezge i švercovali kojekakve đakonije. Iako su na desnoj strani i Vukov spomenik i Đeram i Cvetkova pijaca, jasno je da svi kad šetamo ćešće idemo levom stranom bulevara. Požeška ulica na Banovom brdu takođe je aktivnija na levoj strani.

Dakle, ako napravimo paralelu između levorukih koji se više koriste levom stranom svog tela i Beograda čije leve strane ulica više koristimo, možemo reći da je naš glavni grad levoruk. To nije jedina paralela, ima ih još nekoliko…

Beograd je levo od zapada

Pojam “levi” dobio je mnoga pogrdna značenja. Njime se, uglavnom, označava nešto neprikladno, neispravno i pogrešno. U prošlosti su levoruki kažnjavani i sankcionisani neretko na vrlo drastične načine. Da li vam ovo zvuči poznato? Čini mi se da se i mom Beogradu nepravedno desila slična stvar. Sećam se priča moje tetke koja mi je govorla da su je u detinjstvu na silu terali da piše desnom rukom. Da su im učitelji vezivali levu ruku da se njom ne bi služili. Tako i Beograd, i mi u njemu, imamo neke zapadne „učitelje“ koji nam govore kako moramo da se ponašamo, šta smemo a šta ne, šta je društveno poželjno i prihvatljivo. Koji nam vezuju krilo pa nas teraju da letimo. Koji nam onesposobljavaju delove tela samo da bismo ličili na njih i ispunjavali njihove standarde.

Ljudsko neznanje i glupost učinili su, međutim, da predrasude o levorukim ljudima opstanu u svim kulturama sveta do pre nekoliko decenija. Do danas su se održali izrazi “ustati na levu nogu” (biti neraspoložen) ili “imati dve leve ruke” (biti smotan). Nažalost, tako i o Beogradu i njegovim stanovnicima postoje predrasude u svetu da smo levi, krivi, nepoželjni. Nepravedno smo obeleženi samo zato što po prirodi nismo isti kao ti drugi.

Evo kako različiti jezici imenuju levorukost i levoruke ljude: u jezicima zapadnoevropskih zemalja reč koja označava desni/desno ili nekoga ko je desnoruk, istovremeno označava i nešto ispravno i u vezi sa pravom (eng. right, nem. recht/Recht, fra. droit, špa. derecho); levo ili levoruka osoba, kao antonim rečima desno/desnoruk, povezuje se sa neispravnošću, nespretnošću, sa nečim što nije društveno prihvatljivo. Nerovatno je kako su se te stvari potkrale i podmuklo parazitiraju u čovečanstvu, a mi ni ne razmišljamo o tome da je to posledica naši ranih tada očiglednih, a sada pritajenih, predrasuda o drugačijima, o manjinama, o nevinima, o onima što su rođeni samo malo drukčiji od većine.

Svet po meri desnorukih

U detinjstvu je razvoj levorukih često skokovit, pa iako neki od njih lako izvode zaključke – teže pamte, nemaju dobru orijentaciju ili imaju teškoće pri pisanju. To je, ipak, samo jedna od faza u prilagođavanju mališana svetu koji je, generalno, skrojen po meri desnorukih. Takođe, još jedan podatak je pouzdan – levaci su skloniji slučajnim ozledama. Najverovatnije je i to iz istog razloga što je svet prilagođen dešnjacima.

Svrakopis, koji u odraslom dobu prati levoruke koji su na silu prevedeni u desnoruke, očigledan je dokaz onoga što su naučnici nedavno pouzdano utvrdili: levoruki ni uz  dugogodišnju vežbu ne mogu da postanu potpuni „dešnjaci“. Eto… Pisaćemo i rukom kojom ne umemo, prihvatićemo da je tuđe i ono što zovemo našim, izvinićemo se i za ono za šta nismo krivi, ali nikada nećemo postati onakvi kakvi nam drugi nameću da budemo. U toj posebnosti, moj Beograd je još lepši. Naš Beograd je još lepši.

Činjenica koju sam ostavio za kraj je da se svi naučnici slažu da je glavni adut levorukih faktor iznenađenja, tj. neočekivani potezi kojima čašćavaju svoje protivnike.