Ovo je pesma samo za tebe.
U njoj neće biti ničeg što ima u pesmama drugim.
U njoj neće biti rime, iako je vrlo lako moglo da se desi
da mi se, slučajno, omakne reč istog završetka kao prethodna.
Ja Vama zaboravom pretim,
Nasilnom hladnoćom usnulih bura,
A onda sebi smrt zapovedim,
Kad su i pred njom slepa vaša srca…
Zašto tako, ako tako ne mora?
Nada.
Zar nada umire poslednja?
Ili uopšte ni ne postoji? Nada je izmišljen pojam,
Za one kojima ništa drugo ne preostaje,
Za one kojima to jedini tračak svetlosti postaje. Tračak svetlosti.
Poput onog na kraju tunela.
Zar nada umire poslednja?
Ili uopšte ni ne postoji? Nada je izmišljen pojam,
Za one kojima ništa drugo ne preostaje,
Za one kojima to jedini tračak svetlosti postaje. Tračak svetlosti.
Poput onog na kraju tunela.
Prvi put kada sam se zaljubila,
Bio je dan kada si mi rekao,
Da ne osećaš isto.
Iako nam je bilo lepo,
Nisam te inspirisala
I srce ti nije poskočilo.
Sama. Opet. Iz dana u dan.
Osećam da se moje nebo snova ruši.
Ne, to je košmar, nije san,
Osećam neverovatnu bol u duši.
