GLAS KOJI GOVORI DA VREDI

Ima li kraja lošim danima, lošem periodu, lošoj sreći? Muci?

Nije se završilo ni onda kad sam mislio da je gotovo, da nema više, da je konačno presušila inspiracija režiseru životnih drama. Nije se završilo ni onda kad sam postao umoran od svega, kada više nisu mogli da izdrže ni um, ni telo, ni duša. Nije se završilo čak ni onda kad sam svesno odustao, kada nisam čekao da bude kraj nego ga ja samosvesno oglasio. Čak ni tada.

Trajalo je, sada znam, baš onoliko koliko je moralo.

Izgleda da se lekcija završava tek onda kad prestaneš da uviđaš mučenje i počneš da shvataš njenu svrhu. Tek tada popusti. Ili makar počne da popušta. Do tad te juri hteo ti to ili ne. Drobi, lomi, čeliči. Prevaspitava, dresira i odučava od svega što si mislio da znaš a podučava onim veštinama za koje si mislio da ti nisu neophodne. Strpljenju, praštanju i veri.

Na topografskoj karti našeg života, duša stoji na najvišoj koti. Odozgo se vidi sve. Zna razmere i odnose između nas i onog što želimo, koliko nam do tamo fali i kako do toga stići. Vidi čak i najsitnije detalje kao što je bolnica u kojoj smo se rodili i groblje na kom ćemo biti sahranjeni. Kuda lutamo, od čega bežimo i koga grlimo. Na toj topografskoj karti duša zna gde je zakopan ćup sa blagom svakog od nas a gde su nagazne mine. Zna gde su svaki jendek i šivare a gde vidikovci i čeke. Vidi gde smo mi, da l na putu ili stranputici, na kozjoj stazi ili magistrali.

Na nemoj karti našeg fizičkog postojanja, um stoji na nivou mora. Odozdo se vidi nešto. Nazire se pređeni put, ali je umu onaj pred nama često neizvestan. Zalazi za krivinu. Na toj nemoj karti, um misli da može da ucrtava pojmove. To i čini, ali ne uvek tačno. Zato na mnogim Pogrešnim Izborima napiše Ljubav, na Izazovima Problemi, a na Sutrašnjici Strah. Odozdo uvek deluje da sve ogromno i nepremostivo. Ponekad deluje da od toliko rana nikuda nećemo stići, da se snovi udaljavaju a košmari približavaju, da se duša umara a zlo nikako, da se um žali a nepravda uživa.

Fotografija: Diggie Vitt

Dok traje taj prizemni trening uma, duša stoji u zenitu i čuva sve ikada zamišljene čovekove želje. Tvrdoglavo štiti ono najvrednije što postoji u celome kosmosu – glas koji govori da vredi. Da nas čekaju najdivnije stvari ako nastavimo putem u dubinu sebe. Da možemo videti život na drugačiji način ako stignemo tamo gde smo namerili. Da vredi promeniti sebe, da vredi preobratiti se nakon neuspeha i opstati nakon poraza. Taj glas je zov duše.

Kad u životu ne ide kako želiš, umesto zuba, stisni jače svoju želju. Ne trpi okolnosti, već uživaj u maštanjima o ostvarenju želje. Kad ne znaš kuda, kad ne znaš kako, kad ne znaš s kim, tek onda život počne da ti daje najtačnije odgovore. Ali prvo moraš da priznaš sebi da ne znaš. Muka tada uradi jednu dobru stvar – primakne mikrofon duši. A tada ne možeš da je ne čuješ.

Tada ti kaže da bilo koji put, pa čak i onaj za koji si mislio da je bio pogrešno skretanje, postaje pravi ako shvatiš da si nešto tokom njega naučio. Da nijedna odluka ne može biti pogrešna ako je doneta u miru sa sobom, a ne u besu pred drugima. Da lepota krajnje destinacije ne zavisi od saputnika sa kojim pešačiš, već da ceo put postaje najlepša destinacija ako ga prelaziš sa saputnikom kog voliš.

I na kraju shvatiš, da život prema tebi nikada nije bio loš, već da si sam sebi nanosio najveće zlo ućutkujući sopstvenu dušu koja ti je bila najdobronamerniji savetodavac, okrećući glavu od svetla sopstvene duše koja ti je bila svetionik, gledajući pogrešnu nemu kartu uma iako ti je sve vreme pred očima bila topografska mapa duše sa svim zakopanim blagodetima namenjenim samo tebi za guštanje.

Ceo tekst pročitajte u knjizi Sa druge strane obloga