Do desete godine savladavamo osnovne pojmove o okruženju kom živimo. Učimo da hodamo, govorimo, brojimo, pišemo i čitamo. Do dvadesete savladavamo osnove za preživljavanje u našem telu. Učimo da se nosimo sa hormonima, nagonima i telesnošću. Do tridesete ispunjavamo sve norme nametnute od strane društva i sistema. Polažemo prijemne, sakupljamo bodove, završavamo fakultete, javljamo se na konkurse, volontiramo, idemo na intervjue za posao.
Kada sve to savesno i pedantno obavimo sledi nam vrednovanje i procenjivanje da li ispunjavamo uslove da budemo zaposleni. Pokušavamo da ubedimo ljude sa parama da smo dovoljno dobri radnici kako bismo zavredili njihovu pažnju i zaradili svoju platu. Ekonomija bi cvetala kada bismo pokušavali da pokažemo ljudima sa dušom da smo i mi dobri. Jer dobar čovek je i dobar radnik. Što u suprotnom, nije uvek slučaj.
Ako ti se učinilo da to „Ispunjavnje svih zadatih očekivanja“ deluje kao dresura za čije vreme život u jednoj ruci drži štap, a u drugoj šargarepu, možeš biti siguran da na pragu tridesete počinje novo poglavlje životnog putopisa koji pišeš, kada se u treptaju oka štap pretvara u korbač a šargarepa u otrovnu jabuku.
Shvataš da si naučio da budeš najbolji ali da namaš pojma kako da budeš srećan, da si naučio kako da učiš iz knjiga li da nemaš predstavu kako da učiš iz života. Naučio si da poslušaš autoritete ali ne i kako da slušaš sebe, da pamtiš informacije ali ne i da ih dovodiš u pitanje, kako da zaradiš novac ali ne da i njim pametno raspolažeš. Većina najbitnijih stvari koje treba da znaš nisu ti objašnjene u školi, knjigama i skriptama.
Fotografija: Danijel Klajmic
I ne samo to, već su te najpodmuklije slagali jednu najstrašniju stvar – da su pare najbitnije. Da si uspešan samo ako imaš toliko da novca da drugima to i pokažeš, da si srećan samo ako imaš toliko novca da podmiri sve tvoje materijalne potrebe, da ćeš biti srećniji u ljubavi samo kad budeš imao dovoljno novca da te neko zbog njega još više voli. Slagali su te da sve u životu ima cenu, da pare pokreću svet, da se uspeh meri novcem.
Tužna je činjenica što na tom putu oblikovanja sebe da odgovaramo drugima uspemo da odemo od sebe. Kao da je učenje o svetu oko nas odučavanje od nas samih. Kao da je taj kurs postizanja bodova, kvalifikacija, rang lista i povišica plata u svojoj suštini kurs zapostavljanja sebe.
I onda dok gradiš taj svet oko sebe, shvataš da onaj važniji svet koji živi u tebi je zamrznut u vremenu. Imaš para da kupiš odeću kakvu želiš ali nemaš vremena da odeš u kupovinu, imaš para da otputuješ na najegzotičniju destinaciju ali nemaš vremena kad, imaš para da kupiš kuću ali nemaš vremena da je učiniš domom.
Šta treba da se desi pa da shvatiš da tvoj spokoj nije nešto što treba da unovčavaš? Ko te je ubedio da su svakodnevne glavobolje, podočnjaci i gorušice normalne reakcije na posao kojim se baviš? Još koliko puta ćeš zbog posla da propustiš okupljanja sa prijateljima, večere sa porodicom, izlaske u pozorište sa osobom koju voliš, da bi shvatio da tvoje slobodno vreme nije nešto što vredi davati poslodavcima ni za kakve pare?
Onog trenutka kad imanje para bude prestalo da bude jedini cilj u našim životima, i kada posao bude prestao da bude samo nužno zlo i alat da to postignemo – nešto će se promeniti. Onda kada nam uživanje u onome što radimo postane cilj – tada ćemo u poslu kojim se bavimo i biti najbolji. A pare će biti posledica toga. Jer znajte da ovaj svet nikada nisu menjali na bolje oni koji su samo mnogo radili, nego samo oni koji su voleli to što rade.
Ceo tekst možete pročitati u knjizi Sa druge strane obloga.
