Svima nam je poznata izreka „Kakve su ti misli takav ti je život“. Tako malo reči koje tako mnogo govore. I svi se sa tom izrekom slažu. Načelno. Jer kad je osetimo – zvuči tačno. Ali kad pokušamo da je analiziramo – zvuči bolno.
Ako je tačno, postavlja se pitanje kakve su ljudima misli ako žive živote kakve ne žele? Nepoželjne? Kad krenu da kukaju da je život težak, da je život borba, kad krenu da govore da su ljudi loši, da nema nikog normalnog, da je sve otišlo u majčinu i dovraga – jedina prihvatljiva reakcija koja preostaje je slaganje sa njihovim mišljenjem. Jer pri bilo kakvom pokušaju iskazivanja drugačijeg stava dobijaš u najboljem slučaju etiketu idealiste, sanjara i da si „malo na svoju ruku“ a u najgorem ludaka, budale i zanesenjaka.
– Kakve su ti misli takav ti je život, a kažeš da ti je život sranje. Možda su ti onda misli sranje?
Tad nastaje nesuglasica. Ljudi imaju potrebu da im misli budu tačne, a ne korisne. Zato češće provode život u pravu, nego u sreći. Jer da bi bio u pravu samo treba da iskažeš ono što vidiš da jeste tako, a da bi bio srećan moraš da vidiš malo dalje od toga što jeste a malo bliže onome što želiš da bude. Ako tim ljudima nepromišljeno predložiš da promene svoje misli, ulaziš u bitku ne samo sa njima već i sa njihovim egom. Tada zajedničkim snagama podstanar ego i njegov stanodavac otvore baražanu paljbu na sve i svakog ko ugrožava višegodišnji uređeni sistem funkcionisanja njihovih dubokih uverenja o svetu u kom žive. Poredak glasi – oni su pravu a ti si strani plaćenik.
Možeš da biraš. Ili ćeš da govoriš da je život težak i vrlo verovatno budeš žrtva koja je uvek u pravu, ili ćeš da počneš da govoriš da je lak i da pokušaš da vidiš šta će se desiti. Ili ćeš da govoriš da je život borba i izvesno budeš zauvek ranjeni borac koji je u pravu, ili ćeš da počneš da govoriš da je žurka i da pokušaš da vidiš šta će se dogoditi. Ili ćeš da pričaš da su ljudi loši i zasigurno budeš neshvaćena dobrica koja je uvek u pravu, ili ćeš da počneš da veruješ u to da ima i divnih ljudi i pokušaš da vidiš šta će ti se desiti. Jer možda i sa novom pričom budeš u pravu, ali ujedno budeš i srećan. Sa starom si očigledno samo u pravu.
Život bez problema je moguć, ali život bez izazova nije. Razlika je u tome što ljudi koji imaju probleme traže njihovo rešenje napolju, dok ljudi koji imaju izazove nude rešenja kopajući po sebi. Problemi učine da se osetiš sitnim i nemoćnim, a izazovi da kroz njih rasteš i postaješ veći. Obe stvari su u suštini istovetne životne situacije koje razlikuje samo tvoj pogled na njih. Kao kad se neznanac osmehne na ulici, neko pomisli šta li mu treba, a neko oseti zahvalnost što je dobio osmeh od nepoznate osobe. Zato oni ljudi koji na situacije koje život nosi gledaju kao na izazove – umeju i više da se životu raduju. Jer su iz izazova u izazov veći za iskustvo. Dok oni koji žive sa problemima postaju sve umorniji i umorniji pa i kad rešenje stigne – ne umeju da mu se obraduju.
Kažu da kad ti život da limun, ti napravi limunadu. Po istom principu kad postane gorak, napravi od njega pelinkovac. Kad postane žestok, nategni žestinu. Ali samo nazdravi. Uvek. Jer ljudi koji nazdravljaju za bolje dane u njih i veruju, dok oni koji se njima samo lenjo nadaju čekaju da im ih neko drugi donese. Umesto što ih čekaš, prizovi ih. Pričaj novu priču ako od stare nemaš koristi. Stara je samo ponavljana – u novoj je moć.
Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.
Ovaj post je dostupan i na: енглески
3 comments
Pravo u centar, Bogdane! Duša hoće novu priču, a ego se drži stare. A ovaj potonji je loš gospodar, ali dobar sluga.
Divno rečeno 🙂
Ako mislis da mozes,hoces,umes – u pravu si, ako verujes da te nece pa nece – opet si u pravu!