LJUBAV I NEPOVERENJE NE SPAVAJU POD ISTIM KROVOM

Poverenje se danas više ne poklanja. Još ređe se ukazuje. Danas se poverenje jedino zahteva. Čovek, nekad pitom, jedan drugom brat, danas kao pobesnela zver postao je drugom čoveku vuk. Više jedni druge ne posmatramo kao sebi slične saputnike sa istim brojem hromozoma bez dozvole za stalno boravište na ovoj planeti, već zaziremo od istih, čuvamo se od sličnih, a prezamo od naših. Niko više ne širi ruke ka neznancima, nego im okreće leđa, niko više ne pruža konačište putnicima namernicima, nego im lupaju vratima ispred nosa. Te plašljive duše zabravljene po karantinima sopstvene svesti, ne verujući nikome, štite sebe. Kažu – čuvaju se. Kažu – drže do sebe.

Njihovo prirodno stanište zove se strah. Štite se i kad ih niko ne napada, a nesvesno napadaju čak i one koji ih brane. Puknu kad se najmanje nadaš, pa rikošetiraju geleri njihove sujete po najfinijem mesu nevinih prolaznika. Te duše broje tvoja nenamerna nejavljanja više nego tvoja najiskrenija radovanja kad ih ugledaš, mere reči više nego zagrljaje. To su one duše koje nikad ne pošalju poruku prve, koje nikad ne pozovu na kafu prve. One mešaju imanje dostojansta sa nemanjem samokritičnosti, samopoštovanje sa egocentričnošću i ponos sa gordošću. U tom silnom držanju do sebe ispuste suštinu. Donose ishitrene zaključke o drugima jer ne nose ljubav u sebi.

A društvo, okruženje i sistem u kom živimo ih već tako otrovane ličnim strepnjama i lošim iskustvima truje nepoverenjem, teorijama zavere, zatvaranjem u sebe i čuvanjem od nepoznatih. Ne ukazuju poverenje nikome dok svojom odokativnom metodom ne odluče da ga je neko zaslužio. Plaše se da će biti obmanuti ukoliko veruju previše, ne znajući pritom da će sigurno živeti u još modrijem mraku ako ne budu verovali uopšte. Danas se sve unapred zahteva, a ništa se zauzvrat ne daje. Ni poštovanje, ni razumevanje, pa ni ljubav. Poverenje koje je unapred zahtevano kao po pravilu uvek izmiče, a poverenje koje se ukazuje ne očekujući ništa zauvrat – vraća se. Možda ne odmah, i ne od iste osobe kojoj smo ga pružili, ali da – uvek.

Fotografija: Dimitri Daniloff

Ne postoji takva stvar kao što je prokockano poverenje. Nije poverenje hektar njive pa da se izgubi na kocki. Poverenje u ljude jeste kao i ljubav. Ili ga nosiš u sebi i ne bojiš se da deliš sa drugima, ili ga nemaš. Pošto škole, karijere i novci ne uče kako voleti, praštati, imati razumevanja, ne preostaje ništa drugo nego da učimo od ljudi. Jedni od drugih. Trenutno od emotivne manjine, od srčanih disidenata, od ilegalaca, marginalaca, od lakovernih budala, kako se popularno nazivaju.

Dokle god se češće zahteva nego što se ukazuje, još manje će ga biti, jer ne vredi tražiti nešto što je malo ko voljan dati. Zato ga oni koji još uvek veruju u ljudsku dobrotu, u spas zalutalih duša, u iskrena pokajanja moraju  davati bezrezervno. I poverenja, i ljubavi, i razumevanja, i saosećanja, i što više opraštanja. Pogotovo nevernim Tomama. Jer sve te ljudske duše su kao upišana deca, samo traže majčin zagrljaj.

Nema tog guštera kog bih se uplašio nakon ujeda zmije, već pitam gde je aždaja. Nema tog jogurta u koji bih duvao nakon što sam se o vrelo mleko opekao, već pitam gde je lava. Jer na kraju, nakon ukazanog poverenja, nikad nas nisu izdali ljudi do kojih nam nije stalo, već ljudi koje nazivamo prijateljima. Zato pazite koga volite, a ne kome verujete. Uvek bezrezervno verujte onima koje volite, a ako nije tako, onda odmah tražite da volite nekog drugog kome ćete moći da verujete. Ljubav i nepoverenje ne spavaju pod istim krovom. I zapamtite, sramotnije je nemati poverenja u one koje volimo nego od njih biti izdat.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.