LJUBAV U DOBA KAPITALIZMA

Danas kada je postalo bitnije imati nego biti, kada si vredan onoliko koliko uspeš da imaš, a ne onoliko koliko umeš da daješ, kada je lepo samo ono što je skupo, a ne ono što je vredno, kada čuvamo pare a ne ljude, prave ljubavi postale su neuhvatljive, neprimetne pa čak i nebitne. Izgleda da nisu održive ako se ne održavaju kreditnim karticama, umiru izgladnele ako se ne hrane po skupim restoranima, kasno stižu ako se ne dovoze u skupim kolima, ne spavaju spokojno ako im u slamaricama ne šuška keš.

Slagani smo da možemo da je kupujemo, pogrešno smo je shvatili kao slabost i pustili je da se tako obespravljena na ivici svoje egzistencije koprca kroz kapitalizam. Da se krije po ćoškovima od srčanih kleptomana, da beži od ljubavnih dilera, da se trese pred kapitalističkim švercerima mržnje koji ovih dana imaju pune ruke posla. Dozvolili smo da je se ljudi plaše, da je se klone i radije zaobilaze. Ljudi su greškom počeli da poistovećuju ljubavi sa boginjama. Govore da prave ljubavi obično zakačiš u mladosti. Jednom se dese, i kad ih preboliš nikad ti se više neće dogoditi. Laž.

Prava ljubav je hronična bolest koju jednom kad fasuješ vučeš kroz ceo život sa osmehom na licu. Čak je i lako prenosiva. Dodirom, preko poljupca, a i sexualno. Čak je i rezistentna. Nije podložna spoljašnjim uticajima, ne menja strukturu kroz godine, svakim poluraspadom svojih atoma postaje čvršća. Čak ima i recidivne odlike. Vraća se kad misliš da si je se otarasio, trese te zdravog ko groznica, uči te pameti, tera ti ono nešto iz dupeta u glavu, i pusti te tek onda kad vidi da te je slomila.

Ja se zaljubljujem u savršenosti, a celim sobom volim sve tvoje nesavršenosti. Zaljubiti se u savršeno je suviše lako, čak se i očekuje. Da bi čovek istinski znao šta znači voleti mora da voli nečije nesavršenosti. Od toga bežimo jer to zahteva verovanje, prepuštanje, popuštanje i neustrašivost. U ljubavi ne postoji strah. Čega bih se bojao kad znam, da i kad bi mi neko isčup’o ovo srce ispod rebara, toliko umem da volim i praštam da bi mi od tolike siline izraslo novo nazor.

Moja ljubav ti ježi sluzokožu jer je kožu suviše lako i hladnoćom naježiti. Moja ljubav ti srče tu kičmenu moždinu jer je usne suviše lako i lažnim poljupcima srkati. Moja ljubav igra crvenih rukavica sa tvojom požudom jer se nagonima suviše lako kreše. Moja ljubav se inhalira tvojim jutarnjim dahom jer markiranim parfemima je suviše lako opijati se. Moja ljubav može da tera i dugu da menja boje, samo mi reci koje boje želiš.

Svi se trude da drugima budu najbolji, prvi ili jedini a zapravo bi trebalo da nekom posebnom budemo dovoljni, poslednji i jedinstveni. Toliko znam da sigurno mogu, i da za to ne treba mnogo truda. Iako je na ivici opstanka u doba kapitalizma ja sam onaj osobenjak koji joj pomaže da prkosi istrebljenju jer veruje da će Ljubav preživeti sve dok živi u doba Čoveka. Dobrog Čoveka.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.

Ovaj post je dostupan i na: енглески