Postoje ljudi koji ponekad ne znaju dovoljno jasno šta vole, ne znaju da kažu ni šta ne vole, ali svako uvek zna čega se plaši. Najstrašnije u vezi sa ovom pričom je što se ne plašimo ni paukova, ni miševa, ni mraka, što ni približno ne zaziremo ni od zlih duhova i smrti koliko se bojimo lepih stvari. Da. Danas živimo u svetu u kom se bojimo drugih ljudi, u kom se čuvamo od ljubavi, u kom prezamo od uspeha.
Postoji jedna nevidljiva linija koja je stalno ispred nas, taman na tolikoj udaljenosti da je uvek vidimo a da je nikad ne dokučimo. To je linija iza koje nam izgleda da ništa nije onako kako bi trebalo da bude, ali istovremeno deluje da iza nje sve može biti možda baš onako kako bismo želeli da bude. To neznanje šta je sa druge strane zamišljene linije koju nikad ne uspemo da vidimo ali jasno osećamo njeno postojanje – zove se strah. Povučena našim lošim iskustvima, nažvrljana našom prošlošću i utisnuta u vazduh našim strepnjama, vrlo često nam je bliža nego što mislimo. Prelazi nam preko sredine bračnog kreveta, preko kućnog praga, preko novčanika. Najviše voli da se nacrta između onog našeg unutrašnjeg Ja i onog drugog koje vidi svet. Razdvaja od najdražih a spaja sa onim nepotrebnim delom nas samih – sa strahom.
Kada se ljudima slomi srce malo puta se čuje lomljava. Prikriju je zvukom odglumljenog smeha. Zato ne bude nikog da im tada kaže da u ljubavi nema ničeg strašnog. Padnu toliko jako da posle imaju strah da ikad ponovo lete. I svaki put kad neko pokuša da ih opet voli, beže da ponovo ne bi bili povređeni. Nema nikog da im kaže da nisu svi ljudi pogrešni već samo oni koji ne znaju da dodiruju a da ne polome, koji ne znaju da maze a da ne ogrebu, koji ne znaju da ljube a da ne opogane. Sve dok rana ne postane ožiljak boleće ih kad pokušaju nekome da veruju. Ali samo verovanjem i opraštanjem rana zarasta. Polomljeno srce se može popraviti ali zatvoreno – nikad, jer mu se ne može ni prići. Nema nikog da im kaže da ne povlače liniju između sebe i ljubavi.
Šta vam sa ove strane linije uliva sigurnost kada je na ovom svetu jedino smrt sigurna a umiru i uplašeni i hrabri? Šta vam govori da ste sa ove strane linije bezbedni kada je na ovom svetu jedino majčina materica bila bezbedno mesto, a izvan nje moraju živeti i uplašeni i hrabri? Ako ste izgubili poverenje u većinu ljudi, zašto ne biste makar jedanput u životu rizikovali i verovali da su sa druge strane svi oni koji su drugačiji, što će vam uliti poverenje koje su vam krvopije nastanjene sa ove sigurne strane posrkale?
Jedino strašno u vezi sa tom linijom su priče o njoj. Loše o životu nakon prekoračenja nje pričaju samo oni koji su joj prišli blizu i ustuknuli nazad. Oni koji su preko te linje zaista i zakoračili, više ne pričaju jer su otišli. Daleko. Jer takvi, koji su preuzeli odgovornost za nastajanje spopstvenih ožiljaka, ili narodskim jezikom rečeno – za življenje, oni su i stigli tamo kuda su namerili otići. Takvi, ne idu kuda ih put vodi, već putuju kuda oni žele čak i kad staze nema.
Ne dopustite da vam vremenom ta linija koju ste uobrazili naraste u zid. Ne dozvolite da vam on zatvori vidokruge i oiviči sreću. Rušite ga jer to nije strašan zid – to je samo zid od straha. Kad se pobedi strah od istine, prestaneš da živiš u laži. Kad se pobedi strah od uspeha, prestaneš da živiš u bedi. Kad se pobedi strah od sebe, prihvatiš svoju suštinu. A tad i tuđu. Kad se prestanu živeti strahovi, počne život u ljubavi. Ne čekajte da vas život natera da budete hrabri dajući vam hrabrost kao jedini izbor, već svojom hrabrošću naterajte život da vam daje izbore. Ne odustajte! Jer strahovi nikad nisu razlog za odustajenje, već samo izgovor.
Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.
4 comments
Zidovi moji nevidljivi… ma, ne! Zidovi kao potemkinova sela- pozorišna zavjesa vam se odiže kao privezana za leteći naduvani balon vibrirajući. Suknjica od ustalasanih ocrtanih ciglica iza koji svijetli sunce i sve što ono obasjava, kao okom potaknuto, skrivam da mi vid ne sagori. Isto je kad “buljiš” u strah, umjesto da smakneš pozornost sa njegove oprečne (ne)vidljivosti i obuzmeš se nečim djelotvornijim i trajnijim; jer, tvoj strah je kratkotrajan, bez obzira koliko tuga za izgubljenom pa opet “proneđenom” prošlošću, tamo gdje je nema. Prošlost je iluzorna, strah od nje potpomognut još i više; on, strah je strah, a ona, prošlost je prošlost. I nikad se ne podudaraju kao ovaj sadašnji trenutak od kojeg strijepi strah i cijepa se na dvoje i zauvijek razdvaja od sebe- on, a ne mi, mi smo “zauvijek zajedno” i potrebni jedno drugom. Kao vid ujutro osvješćavanju što je potreban- uzor debelom šarenom snu i odmoru od svake more i straha što bi da muče naivno vjerovanje, da sve što dođe jednom i prođe, neuhvatljivo; a strah spava u mojoj šaci i ne da se probuditi, čuvam ga od njega samog… kaže: čuvaj mi ga i dođi zauvijek oslobođena od svake druge strave. Priđi i ne okolišaj, to je to “selo bez pastira”, pogledaj, vidim da su bijeli oblaci kao raštrkane ovčice, i bez susprezanja ili nedoumice, ja sam ti, i ne boj se, nešto. Svašta i pomalo ništa, taj strah što zove te sebi na konak- nema ga više nikad. Strah je otišao sa tobom i za mnom, drugarčino.
What???
Mislim da je tekst preteran, zapravo se nadam da je preterivanje u tekstu koje je ocigledno plod maste i zelje pisca da drzi paznju citaoca i da ni u jednom smisli ne predstavlja delic realnosti…jer cemu onda i zivot i sve?
Preteran je ako se na život gleda površno. Tekst je veoma realan za ljude koji su svesni svoje odgovornosti kako za strah tako i za sopstvene izbore. Ali nekad trebaju decenije da se dođe do tog nivoa samosvesti uglavnom smo ušuškani u komoditet svakodnevnog života da o tome i ne razmišljamo,ali jednom kad počne ruši sve strahove pred sobom i kao što autor kaže :”natera život da na nam nudi nove izbore “izborili tako nekako. ..Meni se trenutno baš to dešava i nikad se bolje osećala nisam! Jer sad konačno izražavam ono što ja jesam ne zavisno od toga što sam žena, majka ili stranac. ..Ne zavisno od bilo koje moje društvene uloge,ali čak i da sam pokušala to da opišem ovako verodostojno sumnjam da bih uspela kao Blogdan. Jednostavno savršeno. Pogotovo kad kaže d od linije nastaje zid ,jer od straha i ne činjenja jedne stvari vrlo brzo se proširi i na ostala polja našeg života, jer to nam je sigurno i to nam je poznato. Strah od nepoznatog je uvek na početku i na kraju,ali nije nemoguće prevazići isti. Izbor je naš. Tekst je savršen i nisam ja pročitala njega nego on mene. Pozdrav i sve najbolje.