NISAM JA TATA GODINE, JA SAM TATA SVAKI DAN (Lazar Kostić)

Lazar ima 23 godine i samohrani je roditelj. Ima ćerkicu Saru koja ide u vrtić, a dok je ona tamo on radi kod Kineza kako bi im obezbedio što spokojniji život. Kaže da se bavio svim i svačim. Bio je i giros majstor, konobar, obezbeđenje, fizikalac, vodio fast food, ali što je najbitnije nikad nije zazirao od bilo kakvog časnog posla. Uveren je da dok je čovek mlad sve može da nauči a za sebe kaže da se na svakom poslu lako prilagodi. Nedavno uslikan je u Beogradu kako sa roze krilima na leđima šeta sa svojom ćerkicom i ta fotografija je obišla sve socijalne mreže i portale, a mediji su ga proglasili za tatu godine.

Na samom početku razgovora ispravlja me i kaže da on nije samohrani otac već samohrani tata.

– Po mom mišljenju otac je nekako prestrogo, a ima i ona izreka „Otac ko kolac“. Otac može biti svako, tata je ipak nešto drugo, bio on samohrani ili ne. Pravim razliku kako izmedju oca i tate tako i izmedju majke i mame. Mama je ona koja te je odgajila ne ona koja te je rodila – pojašnjava Lazar i nastavlja objašnjavajući na kakve reakcije nailazi kada ljudi saznaju da je samohrani tata.

– Na prvu loptu bude im slatko, kao toplo oko srca, još tata i ćerka, gde ćes slađe, ali onda uslede šok, isčuđivanje, neverica. Zapravo i slatko i neverica i toplo oko srca i šok i sve to zajedno, u isto vreme… Pa onda zainteresovanost kako je to moguće, pa im tek onda ništa ne bude jasno, pa kazu “lažeš!“. I zbog toga, od pre godinu dana, pošto mi je postalo muka od uveravanja da i “samohrani tata” postoji, na reakcije ni ne obraćam pažnju, otupeo sam. Više se ni ne obazirem. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ko sam ja da im namećem svoje? Njihovo je da misle moje je da uživam sa Sarom i da se borim za nju, odnosno njen osmeh, sreću, egzistenciju.

Uveren je da su i mame i tate koji samostalno gaje svoju decu u „istom sosu“.

– Mislim da nema mnogo razlike između samohranih mama i samohranih tata. I jedne i druge ista pitanja muče. Zbog tog “nedostatka” jednog roditelja, i mi samohrane tate ali i samohrane mame imamo nekako blaži pristup deci, pažljivije, brižnije i sa više opreza, osećajnije i nežnije… Ne da ih razmazimo ali svakako verujem da smo malo drugačiji kao roditelji. To je moj utiska iz ovog ugla i iz mog iskustva, ili se samo nadam da smo svi mi samohrani takvi, da se više trudimo da naša deca ne osete taj nedostatak. Doduše, primećujem da smo mi tate malo ipak opušteniji. Mislim na igru, prljanje, kad se jede sladoled pa da li će se umusaviti, ako padne da li se isprljalo i slično. U igri ipak mislim da smo mi tate drugačiji. Malo opušteniji, luđi.

Priča da Sara provodi vreme u igri ali i da voli knjige za decu kao i muziku.

– Sara baš voli knjigice, sve, kako dečije odnosno one za njen uzrast, tako i moju knjigu iz prirode i društva iz osnovne, samo da joj ja čitam. Mada je sa nekih dve godine imala period kada je maltretirala našeg psa da leži pored nje i da mu čita knjigu. Što se tiče crtaća, tu su Maša i Meda, Patrolne Šape, Moj mali Poni… Samo da se gleda crtani – nikako nešto drugo. Đuska uz šta god, samo dok se čuje muzika. Dozvoljavam joj da čuje sve ali naravno postoje neki muzički žanrovi koje zaobilazimo. Dečije pesmice su nekako najaktuelnije. Takođe, voli balade, ali pod uslovom da je podignem pa da plešemo.

Fotografija iz privatne arhive

Lazar kaže da je krug ljudi koji mu pružaju podršku u podizanju Sare jako mali i da se radi o svega tri – četiri osobe iz najbližeg okruženja.

– Ja sam od onih koji nikad ne traže pomoć, ni od koga, pa ko koliko prepozna da mi treba – toliko pomaže, ostalo već nekako preguram sam, navikao sam… Sara je osim za mene jedino vezana još za moju majku, koja mi dosta pomaže. Jedino sa njom može da ostane kad ja nisam tu. Voli ona mnogo ljudi, stalno priča o drugu iz vrtića, o mojim nekim prijateljima, kad ćemo kod ovog, kod onog, kad ćemo da idemo tamo-vamo, ali generalno, ona poverenja ima samo u mene i moju majku. Nekad mi se čini da je malo opuštenija sa ženskom populacijom, mislim na moje prijateljice, komšinice i slično, što povezujem sa onim nekim nedostatkom koji ima. To ću baš morati da proverim sa nekim samohranim roditeljima koji imaju i Bate i Seke…

Svestan je da će doći momenti kada će Sara početi da postavlja neka pitanja i kaže da je taj momenat već došao jer ga je u par navrata nešto već pitala.

– Godinama unazad sam se stalno pitao šta ću i kako ću, pričao sa mnogo ljudi… I svaki put bih te razgovore i razmišljanja prekidao sa tim da se ja ipak najbolje snađem na BUM. Čim krenem da razmišljam, pripremam, smišljam – posle se zbunim i spetljam pa to ispadne skroz pogrešno. Koliko sam se spremao toliko me je uhvatila nespremnog. Ali generalno, dobro sam prošao pošto je u te neke teme samo “bocnula”, svestan sam da te neke teme nisu zatvorene. Pokušavam i pokušaću da joj usadim neke normalne stvari, neke prave vrednosti, o ljubavi i moralu, o lepim stvarima. O nekim ljudima joj neću ni loše ni dobro pričati, ići ću na to da sama shvati neke stvari, pa vremenom da sama dođe i do odgovora.

Fotografija iz privatne arhive

Od nedavno Lazar je počeo da piše svoj blog i da još bliže i emotivnije prenosi svoj odnos koji ima sa ćerkom ljudima koji se odluče da ga čitaju.

– U trenucima kada bih sa nekim nešto pričao a nemam sa kim, ja uđem na blog i sve to što mislim, što mi je u glavi i šta osećam – upišem tamo. Tako sam za dva meseca objavio 30 tekstova a imam još 10 neobjavljenih. Mogu reći da me to pisanje emotivno ispunjava, osećam se lakše, lepše, opuštenije… Post koji objavim napišem za par minuta, kada me “uhvati inspiracija” a onda satima proveravam greške u pisanju (Sara mi je polupala ekran na telefonu pa ih ima podosta 🙂 ).

Za kraj navodi da se njegov odnos prema ženama nije promenio i da može sebe da zamisli kao oženjenog muškarca jednog dana.

– Mnogo vremena je prošlo od kada sam ja bio sa nekom devojkom u emotivnom smislu. Ne zato što se moj odnos prema ženskom polu promenio, nije se promenio uopšte –  i dalje sam fin, pažljiv, kulturan i otvoren sa puno poštovanja i uvažavanja. Jedino možda malo manje verujem u reči. Ali nisam od onih što zbog par grešaka iz prošlosti osude sve ostale. Trenutno previše radim, ostatak vremena posvećujem Sari. Možda je to problem. To što nisam neki lepotan mislim da je manje važno. Mada, činjenica da imam dete koje živi sa mnom ih nekako plaši.. Nemam ponuda ni za kafu, ni za vezu a kamoli za brak ali ko zna… Ja sam od onih što za ljubav ginu, što za ljubav daju sve, romantik u duši, još uvek verujem u ljubav. Tako da – em bih voleo, em me svakako i Sara pritiska da nađemo mamu za nju.

Razgovarao: Blogdan

Neke od Lazarevih postova možete čitati na njegovom blogu.