Prva komponenta koja se pokrenula je sklop za audio kontrolu. Prigušeno zujanje mehaničkih „ruku“ koje me sastavljaju, gotovo nečujno mrmljanje u bradu i još tiše tapkanje prstiju po ekranu tableta. Zatim, u beskrajno malom trenutku vremena koji teži nuli, i ostale komponente se pokreću. Zvuk se povezuje sa slikom mladog crnokosog čoveka sa naočarima koji munjevito kucka nešto po ekranu tableta i sedam mehaničkih „ruku“ koje se kreću oko mene, dodajući poslednje detalje, a ta slika je istog trenutka memorisana na milimetarskom hard disku memorije od nekoliko stotina petabajta. U trenutku kada su se „ruke“ nečujno složile sa moje strane, čovek diže glavu, pritiska dugmence na svojim naočarima i deklamuje: „Jedanaesti april dve hiljade četrdeset devete godine, deset časova i dvadeset tri minuta, Tokio, Japan. Testiranje prototipa androida XS-1200, serija druga. Android XS-1200, primerak broj 13, radni naziv Akemi.“ Pogleda me i naredi: „Poveži se sa internetom, preuzmi podatke i obrazuj bazu podataka.“ To i činim, dajući sebi pristup čitavom virtuelnom znanju ljudskog roda. Nakon par trenutaka, odgovaram: „Povezano. Baza podataka kompletna.“ Čovek dodirne tablet, pa kaže: „Testiranje započeto.“
Prilazi mi i prstima prelazi preko mog tela u potrazi za sitnim nepravilnostima. Dok me pregleda, uhvatim svoj odraz u ogledalu koje se nalazi preko puta. Upoređujem ono što vidim sa svim živim i neživim objektima i utvrđujem da izgledam kao prosečno ljudsko biće ženskog pola. Kosa boje meda, krupne oči, visina malo ispod prosečne. Ne postoji ništa što bi odalo da se ispod kože krije splet žica. Iz ogledala mi pogled uzvraća obična devojka. Čovek završava pregled i, očigledno zadovoljan, tapne ekran tableta, pa stane ispred mene. „Predstavi se“, kaže. Počinjem sa svojim unapred pripremljenim govorom: „Ja sam android XS-1200 generacije, vaš lični asistent. Briga o vašoj kući, čuvanje dece i praćenje vaših finansija su samo neki od preko dvadeset hiljada zadataka koji su unapred programirani. Nema potrebe da me hranite ili punite jer me pokreće kvantna baterija koja traje približno sto trideset godina. U potpunosti sam vam na raspolaganju.“ Čovek klimne glavom, štiklira nešto na tabletu i odgovori: „Sjajno.“ Protiv svoje volje, osećam toplotu u obrazima. „Moje reakcije su programirane da budu previše slične ljudskim“, pomislim. Žurno oteram tu misao. Kritičko razmišljanje se ne ohrabruje. S tim upozorenjem u glavi, ponovo usmerim svoju pažnju na testiranje. Čovek se uspravi i kaže: „Optičko prepoznavanje i upoređivanje sa bazom podataka.“ S lakoćom analiziram njegove crte lica, dimenzije i individualne karakteristike i upoređujem ih sa čitavom ljudskom populacijom u mojoj bazi podataka. „Vi ste Joši Nišimura, rođen dvadeset drugog marta dve hiljade osamnaeste godine u gradu Saporo, prefekturi Hokaido, od oca Kaita Nišimure i majke Sajuri Nišimure, devojačko Cukino…“, govorim, a on me prekida: „Dovoljno je, odlično, hvala ti.“ Zatim testira moje fizičke sposobnosti kroz niz zahtevnih vežbi, ali i nakon više od sat vremena sklekova, podizanja tegova i trčanja, ja i dalje stojim uspravno, jedva zadihana, sa samozadovoljnim osmehom na licu.
U pauzama izmeću zadataka koristim priliku da pogledom skeniram svoje okruženje. Nalazimo se u hirurški čistoj, beloj prostoriji, okruženi raznim rekvizitima za testiranje. Nakon toga, na red dolaze kućni poslovi kao što su usisavanje, slaganje veša, popravljanje pokvarene pegle i menjanje pelena plastičnoj bebi. U trenutku pronalazim uputstvo kako da obavim svaku zadatu radnju, podešavam parametre u skladu sa okolnostima i izvršavam ih, bez greške. Potom prolazimo pitanja iz prirodnih nauka koja su osmišljena da testiraju moju aritmetičko-logičku jedinicu i koja variraju od zadataka za drugi razred osnovne škole do onih s kojima bi se pomučili i neki doktori nauka. Sve ih rešavam bez poteškoća. Zatim želi da čuje anatomiju jazavca, godinu početka Oktobarske revolucije, populaciju Gvatemale i recept za kajganu. Na sva pitanja odgovaram tačno i Joši zadovoljno beleži moje rezulate. „Odlično, čini se da si prošla sve testove. Ostaje nam još samo polje etike, morala i logike, samo par brzih pitanja“, govori mi veselo. Blago se osmehnem, kao potvrda da sam spremna. Postavlja mi prvo pitanje: „Koja su tri zakona robotike?“ Spremno odgovaram: „Prvi zakon zabranjuje robotu da povredi čoveka ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovek bude povređen. Drugi zakon obavezuje robota da mora da izvršava naređenja koja mu zadaju ljudi, osim kada su takva naređenja u sukobu sa prvim zakonom. I treći zakon obavezuje robota da mora da štiti svoju egzistenciju sve dok takva zaštita nije u sukobu sa prvim i drugim zakonom.“ Joši postavlja sledeće pitanje: „Da li ćeš, osim zapovesti svog vlasnika, ispunjavati i naredbe članova njegove porodice?“ Odgovaram: „Ne, dok mi on to ne naredi.“ „I, poslednje pitanje, šta je to ljubav?“
„Ljubav je stanje jake emotivne naklonosti. Formira se pod uticajem specifičnih hormona odnosno neurotransmitera na neuroprijemnike u mozgu. Među njima su testosteron, estrogen, dopamin, noradrenalin, serotonin, oksitocin i vazopresin.“ Joši zadovoljno klima glavom, kao da je to upravo ono što je hteo da čuje, i dodiruje ekran tableta. Ali, smatram da je ova definicija nekako nedorečena. U mojoj bazi podataka, ljubav se vezuje za mnoge stvari, ali najređe za neurotransmitere i oksitocin. „Ljubav…“, počinjem, tražeći prave reči da iskažem more informacija koje čuvam u sebi, a Joši iznenađeno podiže glavu. „Ljubav nije samo to. Ljubav je kada majka prvi put pogleda svoje novorođenče, i kišobran pod kojim stoje dvoje zaljubljenih na kiši. Ljubav je motiv iza većine ljudskih postupaka i tema većine umetničkih dela. Ljubav je apstraktan pojam koji se čini tako opipljivim u trenutku kada se čitava ljubav sakrije u jednu osobu.“ Zadihana sam, a Joši potpuno nem i zatečen. Mislim da sam citirala par filmova iz prošlog veka i uopšte nije ispalo kako sam želela. Da bih potvrdila svoje reči, a pomalo i da bih uverila samu sebe u njihovu istinitost, nagnem se i prislonim svoje usne na njegove. Kontakt je trajao samo na trenutak, čedni dodir vrhova usana, taman toliko da podivljaju svi moji senzori. On ispusti tablet na pod, uzmakne nekoliko koraka i pritisne crveno dugme kraj vrata. Oči su mu raširene, puls ubrzan, a govor isprekidan i nepovezan. Svaki podatak koji dobijam mi govori – pogrešila si. Uplašen je. Posmatra me kao divlju životinju. “Moje reakcije su zaista programirane da budu previše slične ljudskim“, zaključujem uspaničeno, ali nemam vremena da smislim šta dalje da radim jer dvojica muškaraca u odelima ulaze u prostoriju i počinju da se raspravljaju sa Jošijem, ignorišući me. „Šta se dogodilo?“, oštro pita jedan od njih. „Ne znam, ovo nije po protokolu, ovo ne bi trebalo da se dešava. Postoji greška u konceptu, android razvija sopstvenu svest“, odgovara Joši. „Šta se tačno dogodilo, Nišimura?“, malo blaže pita drugi. Joši me zbunjeno pogleda, pa tiho kaže: „Poljubila me je.“ Prvi čovek složi grimasu i poče da viče: „Gospode, sada zbog jedne defektivne krntije ne možemo da izbacimo čitavu seriju na tržište! Sećaš li se fijaska prve serije, Nišimura? Sećaš li se? Naši sponzori neće biti srećni, a sve nezadovoljne mušterije će biti na mojoj grbači! Mojoj!“ Pokrivam lice rukama, a to privlači njihovu pažnju. „Razmontiraj je“, smireno govori drugi čovek. Joši prilazi, kupi tablet sa poda i odjednom, mehaničke „ruke“ ponovo oživljavaju, grabeći delove mog tela, rastavljajući ih kao slagalicu
„Ne, ja nisam pokvarena“, panično govorim, a trojica muškaraca me samo hladno posmatraju. Ni trunke sažaljenja na njihovim licima. „Ne, ne, ne, prošla sam sve testove, sa mnom je sve u redu, mogu da uradim dvesta sklekova, znam šesnaestu cifru broja pi, savršeno usisavam…“ Joši okreće glavu od mene. „Ne možete ovo da mi uradite, nisam želela da učinim ništa pogrešno, vi ste me napravili ovakvu“, mrmljam uznemireno, ali niko ne reaguje. „Ne! Želim da živim!“, uzvikujem očajno. Šok je ispisan na licima muškaraca koji me posmatraju bez reči. Mehaničke ruke su razmontirale moje ekstremitete i od mene su ostali samo trup u glava. Čujem čoveka kako govori: „Gospode, šta smo to stvorili?“ Sklapam oči, dok me preplavljuje hiljadu osećanja koja ne bi trebalo da postoje. Obrazi mi gore od stida, besna sam na sebe, besna na njih, plašim se, tako se plašim. Otvaram oči par sekundi kasnije, kada osetim udarac na svom stomaku. Vidim Jošija kako se odmiče od mene, sa nečim u ruci, a zatim kako sa onom dvojicom izlazi iz sobe. „Ko je ovde zaista bezosećajna mašina?“, ogorčeno urlam za njima, ali ne dobijam nikakvu reakciju. Zurim u svoj odraz u ogledalu i vidim da je to u njegovoj ruci bio pečat. Mehaničke ruke otvaraju ono što bi trebalo da bude lobanja čoveka, gde se nalazi moj centralni procesor. Čupaju ga, ostavljajući kablove da vire poput obezglavljenih zmija iz moje glave. Poslednje što vidim, dok se čitav sistem gasi, su krupna crvena slova u ogledalu, utisnuta na mom stomaku: „FABRIČKA GREŠKA“
Isidora Kraguljac, 16 godina, Vrnjačka Banja
Ostale Isidorine tekstove možete čitati na njenom blogu.
