TREĆI LJUDSKI RAT

Ne znam kog je datuma tačno počeo. Samo naslućujem razloge. Još manje znam do kada će trajati. Bojim se dugo. Da traje još i jedan minut, bilo bi mnogo, previše, jer je brutalan, podmukao i lukav. Ni prvi se nije završio, samo je postao strašniji – te je nazvan drugi. Ni drugi se nije završavao, samo je postao okrutniji, pa je nazvan treći.

Prvi je počeo odavno, sa koristoljubljem i srebroljubljem. Drugi je počeo sa kapitalizmom, kada su ljudi počeli da vrede samo onoliko koliko imaju novca. Treći, ovaj aktuelni, počeo je kad smo postali jedino sebi bitni. I sebi dovoljni. Taj rat vodi nova iGeneracija. Ja Generacija. Selfi Generacija. Generacija koja napamet ponavlja nabubanu mantru „Ako ne voliš sebe, neće te voleti ni drugi“, čiju suštinu ni ne razume. Oni ne vole sebe, oni vole ono što misle da su, i onu iskonstruisanu sliku koju misle da drugi imaju o njima, a to je daleko od voljenja suštinskog sebe. Oni su pešadija u tom ratu.

Treći ljudski rat je započeo kada smo mi počeli više da pričamo nego da brinemo o drugima, kada smo počeli da volimo samo sebe, a da se od drugih čuvamo. Traje od kada je krenuo da nas motiviše jedino novac, a ne ukazano poverenje. Kada smo počeli da mislimo da se ljubav može kupiti, počeli smo da živimo imitaciju ljubavi. Kada smo pomislili da se sigurnost može kupiti, život nam je postao nesigurniji. A onog trenutka kada smo pomislili da se zdravlje može kupiti, postali smo bolesniji.

Zahuktao se najviše otkad se u nama usadila misao da su svi isti, da su svi mobilisani da ratuju protiv nas, a za sopstvenu dobit. Najopasniji je postao kad smo počeli da mislimo da sve znamo i da sve možemo sami. Kada smo počeli da dižemo zidove, a spuštamo kriterijume. Došli smo do tačke sveopšteg apsurda kada smo počeli da se čuvamo stranaca, a bojimo se svoje vrste, kada smo počeli da strepimo od istih, a strahujemo od drugačijih. Zato u takvom svetu nema spokoja. Kao što u ovom našem više nema.

Fotografija: Igor Morski

U svetskim ratovima pucaju bombe, u ljudskim – srca. U svetskim ratovima gube se životi, u ovim ljudskim – nada. U svetskim ratovima prave se savezi i zauzimaju teritorije, a u ovim ljudskim povlači se u sebe i zauzima odbrambeni stav. U tom ljudskom ratnom stanju sve je rutina, dani su isti, liče jedan na drugi, ratuje se protiv svih jer se misli da su svi ljudi loši – i svi su nam krivi.

Ljudi koji nisu takvi i koji se ne vode pravilima ratovanja odavno su postali izuzetak. Postali su Pokret Otpora u tom sveopštem beznađu i ratu koji vitla napolju. Prepoznaćete ih tako što vas gledaju u oči kad razgovaraju, što imaju širok osmeh i jak stisak ruke. Prepoznaćete ih po razgovetnosti, neustrašivosti i pravdoljublju.

Ti, i takvi, iako ponekad plaču, ničeg se ne boje. Smrti najmanje. Znaju da su za života uvek davali sve od sebe, da su voleli do koske, da su dosad voleli i praštali dovoljno za nekoliko reinkarnacija i da su ljubili više rečima nego usnama, milovali više pogledima nego dlanovima i prkosili više srećom nego dignutim pesnicama.

Takvi su najopasniji po ovaj sistem jer njima ne treba nijedan dan života više da bi išta postigli, nijedan sekund života više da bi jurili ka novcu i uspehu, jer su sve već našli i imali, pa izgubili i ponovo stvorili ni iz čega. Jer svu ljubav koju su imali nisu čuvali za sebe, nego su je davali ovoj ranjenoj planeti da se njome leči. Takvi mogu da umru i odmah – jer već znaju da su besmrtni.

A ima li većeg poraza za Rat od ljudske besmrtnosti?

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.