Kad budem imao para biću srećan. Kad budem imao stabilnu vezu biću ispunjen. Kad budem imao dobar posao biću spokojan.Tako naopako misle krivo nasađeni mozgovi jer nam retko ko i retko kad govori istine kao što su: kad prvo budeš bio srećan u nemaštini, posle ćeš imati i para, kad budeš bio ispunjen u svojoj samoći, posle ćeš imati i vezu, kad budeš bio spokojan u svojoj neizvesnosti, posle ćeš imati i posao.
Svi mislimo da prvo moramo imati da bismo bili u stanju da budemo. Srećni, ispunjeni, voljeni, zaljubljeni, bogati, lepi… A zapravo je obrnuto. Prvo moramo biti. Iskreni, dosledni, dobronamerni, humani, saosećajni. A imanje samo po sebi dođe posle.
I tako u toj jurnjavi za sticanjem i imanjem neprimetno postajemo robovi kapitalizma. Skinuli smo srednjovekovne bukagije, ne bežimo više od Udbe, ne bojimo se crkve, imamo veštački serviranu slobodu na kapitalističkim pozlaćenim tanjirima koja nam kaže – vrediš onoliko koliko umeš da (se) prodaš.
Brza hrana, brza kasa, brza traka, brz internet… A spori životi. Svima je dosadno, svima kasne ljubavi, tačne procene i lične zasluge. Nešto je tu naopako jer se danas više ne prodaju proizvodi ni usluge, prodaje se samo vreme. Tako je to u ovoj našoj instant Mekdonalds generaciji. Vredno je samo ono što je odmah. Zato su ljubavi i prijateljstva obezvređeni jer zahtevaju vreme.
Ilustracija: Marian Kamenski
Od silne političke korektnosti postali smo ljudski nekorektni. Od toliko imanja tolerancije, postali smo netolerantni prema onima koji nemaju tolerancije. Danas možeš slobodno da misliš šta hoćeš, ali bolje ćeš proći ako to radiš u sebi. Danas možeš da voliš koga hoćeš, ali bolje bi ti bilo da to ipak radiš u svoja četiri zida. Danas svako može da kaže šta hoće, ali niko ne sme.
U tom veštački stvorenom a nama realnom svetu, kapitalistička sloboda postala je uniforma koju svako može da obuče na sebe, parfem kojim svako može da se namiriše i pasoš sa kojim može svako da ode gde zaželi. A to je daleko od slobode. U svetu gde svako tobože sve može, a vrlo dobro zna šta ne sme, svi misle isto, izgledaju isto, klimaju glavom na isto. U tom i takvom svetu, nema slobode.
Zato se poletnima potkresuju krila čim se ispile, radoznalima čupaju jezici čim prozbore, a pitomima lome potkolenice čim prohodaju. Primorani su da potpisuju paktove sa đavolima, dželatima i krvnicima o ćutnji i intelektualnoj ilegali samo da bi preživeli. Znaju da će dočekati svitanje samo ako ne postavljaju pitanja, ako ne povezuju činjenice, ako ne gledaju široko, i ako ne govore javno. Iako se sve to danas sme. Ali u svoja četiri zida.
Danas su ta četiri zida poslednji bastioni odbrane ovo malo ljudskosti i saosećajnosti u nama. Ta četiri zida su naše duše, naše glave, naše porodice, naša deca. Zato nam treba više ljubavi, hrabrosti i istrajnosti da preživimo, jer napolju ako ne nosiš moderan kukasti kapitalistički krst na nadlaktici, nećeš umreti od metka kao onomad, ali od gladi hoćeš.
Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.
Podeli:
Ovaj post je dostupan i na: енглески
22 comments
Odakle Vam sve to? Ili generalizujete ili se družite s pogrešnim ljudima. Šta ako ste sve to a nemate ništa? Šta ako činite dobro a vraća vam se zlo? Šta ako ste suviše lepi da bi neko smeo da vas voli, jer, navodno, ako ga ostavite, slomićete mu srce? Ili joj, ako je žensko. Šta ako imate suviše škole i govorite nekoliko jezika da biste dobili dobar posao? Da vas odbijaju jer ste pametniji od šefa? Mislite li da i onda treba da se trudite da budete srećni i zadovoljni? Možda nekima i uspeva, ali… to su posebni slučajevi.
Mislim da je princip dobar, da se ne uslovljavamo, da budemo dobri i srećni iako još uvek nemamo sve što želimo, ja sam u trenutnom iskušenju ovog tipa
Postovana Tiresija, da biste shvatili o cemu Blogdan pise u ovom tekstu, potrebno je prvo da zavirite duboko u sebe, pa cete naci odgovore na sva pitanja koja ste sami postavili. Da biste bolje shvatili predlazem vam da za pocetak procitate knjigu Louise Hay “You can heal your life”, mislim da je prevod “Kako izleciti svoj zivot”. Ako procitate ovu knjigu shvaticete jako puno o sebi, a potom cete shvatiti i o cemu se radi u ovom tekstu, a I u ostalim Blogdanovim tekstovima, i imacete odgovore na sva pitanja. Zelim Vam puno srece i ugodno citanje.
Reblogged this on ЕКВИЛИБРИЈУМ – EQUILIBRIUM.
Bravo c a r e!!! B r a v o!!! B r a v o!!!
Poštovana Ana, Tiresija je muškarac, pa prema tome ide “Poštovani Tiresija”, ili “Tiresijo”, mada meni se više sviđa kada se ime koje se završava vokalom ne deklinira. Znam za Lujzu Hej. Ja Vama preporučujem ruske klasike, poeziju T.S. Eliota, Ivana V. Lalića, “Argonautiku” B. Pekića, “Roman o Londonu” Miloša Crnjanskog, da biste shvatili neke druge stvari iz ovog teksta. Lujza Hej je ipak popularna psihologija. Cenim Vaš ukus, ali prvo morate da shvatite da ponekad ne možete da izlečite svoj život, a kada Vam uspe, bude možda prekasno.
Reblogged this on Slučajni bloger.
Izuzetan tekst! Kao prvo drago mi je da je neko ostao pismen u ovoj Srbiji. Oduševljena sam Vašom naracijom ali i Vašim tekstom. Površne komentare ignorišite a patetičnih je pun net.
Kada posle zadnje recenice nekog teksta, ostanem da zurim u isti i pretresem ga jos nekoliko puta u svojim mislima, to je izuzetan tekst! prepoznam u nekim delovima sebe, svoje prijatelje, poznanike, ma celokupnu masu u situaciji. Jer “masom” cu nas nazvati sa razlogom!
Ali isto tako vidim i to me oraspolozi jako, da postoje ljudi koji odskoce iz mase, jer rade na sebi i “popravljaju svoj zivot”. Ne mozemo uvek upravljati onim sto se desava, ali na nasem dozivljaju date situacije, i te kako mozemo!
Tako je. Sve dok budemo ucili kako da prodamo sebe, gubicemo svoj identitet i oklop, tonucemo u more kopija istih ljudi. Gubimo i izgubicemo sebe, a sta ce biti posle?
Lijepo napisano.
Daaaaa.. Ukrašću ti ovo i podeliti na svom fejsu… Da vide ljudi da ne mislim tako samo ja….. Jer ljudiiiiiiiiii.. Sreća je u namaaaaaaaaaaaaaaa <3 Sreća je u malim stvarimaaaa.. zagrljaj ,stisak ruke, osmeh….. Ne novac.. Ne znanje i mudrovanje.. Ne čekanje prilika… Sreća smo mi…Ono što nosimo i dajemo svetu.. U našem osmehu živi svet <3
Kapitalizam je kriv jer se ljudi uvlače u sebe? To je poenta? Inače, što ga mi Balkanci nikad nismo dočekali, nismo spremni za slobodu, to se zaboravlja?
Sve ostalo mi se dopada, ovako plitka kritika – ne!
https://youtu.be/FFYBZm_qw9E
Evo malo osnovnog štiva o kapitalizmu i naravno slobodi Admir 🙂
Malo osnovnog štiva u vrsnom dokumentarcu o “dubini” kapitalizma i slobodi…
Doktrina šoka, Naomi Klein
https://youtu.be/FFYBZm_qw9E
S poštovanjem
uvijek se sve ro(a)di u četiri zida i moraš misliti da je i/samo samoća plodotvorna
“Autor” ilustracije je malo “pozajmio” tuđu ideju.
Има неких навода у тексту са којима се слажем. Међутим, драги суграђани, ово што се у тексту назива капитализмом нема везе са реалношћу. Живео сам у САД неколико година, значи срцу капитализма и уопште нисам имао живот ни сличан описан у овом тексту. Тачно је да се ради и да се зарађује, али ништа никоме са на неба није пало (осим сфрј комунистима) те колико си ти свог времена уложио у себе толико ће ти по сату бити плаћено. Ништа више нити мање. Животни стил у Србији одређују деца комуниста, и зато живот у Србији није тежак зато што је по дефиницији такав него зато што ови много краду. Точак глобализације и капитализам уз њега дробе све пропале системе пред собом, па тако и овај наш у Србији, где под паролом, капитализам је крив, политичари скрећу пажњу са правих проблема у друштву и држави, пунећи своје џепове од тог истог капитализма док народ гурају у социјално блато… Тако да сами смо криви, што нам је тако како је, ваљда смо то досад схватили. Или нисмо?
Ovo je pravi komentar na ovaj tekst. Tekst je pisan sa dobrom namerom, ali je previse pun asumpcija koje dele svet u dve grupe.
Hvala na komentaru. Volim da vidim da ima ljudi koji shvataju da nije sve crno-belo.
О чему ти причаш човјече, управо у С. Америци је отуђење највеће, кад их видим како бјесомучно троше тешко зарађен новац по продајним центрима не би ли излијечили своју депресију и отуђеност. Пола државе на седативима, мада живе у том ”благостању” капитализма, права пријатељства скоро да и не постоје, пробајте у Америци посудити новац јер вам је потребан за лијечење, да видимо ко ће вам помоћи, итд,итд. Има нас који смо живјели на западу и врло добро знамо шта је капитализам тим људима учинио, нажалост и у Србији се менталитет полако мјења, мада још увијек нисмо достигли тај ниво дехуманизације. Уживај у западним тековинама.
Da li bi voleo da si bogat? Po tebi ova kapitalistička poslovica nije tačna:”Ako si pametan što nisi bogat”… Heroji danas su ovi koji na internetu zarađuju 10 i više miliona dolara, da ti se zavrti u glavi! Druga mogućnost da ti se ne zavrti u glavi od 10 miliona je da konstatuješ kao lisica u basni da je grožđe kiselo koje nemože da dohvati. Onda si miran. Ovaj tvoj blog liči na razmišljanje lisice o kiselom grožđu(koje je u stvari veoma slatko samo ga je lisica proglasila kiselim da nebi morala da pati).
uvek mi iznova ulije snagu,pozdrav <3