Odrastanje je neminovno. Svakog stigne. Nekog pre, nekog kasnije. Često se odraste i preko noći. Nazor. Stigne te kad mu vreme nije. Uhvati kao drhtavica, groznica, u najsitnije sate, protrese te i ostavi tako malaksalog svitanju na ispovest. Još češće se odrasta noću. U mraku. Bez saveta, bez prihvatanja i podrške. Oni blagovremeno baždareni za život su malobrojna i povlašćena kategorija. Obično se iz dubka ide na preponaške trke, sa tablice množenja odmah na trigonometriju, sa pomoćnih točkova na autoput. Bez izbora budeš primoran da umeš, znaš i hoćeš. Ukratko, primoran da živiš.
Znam da mogu mnogo. Da izdržim, da istolerišem, da imam strpljenja. Znam da mogu sve sa lakoćom čak i kad je najteže. Znam da mogu i onda kad ima hiljadu i jedan razlog za ne a nijedan za da. Znam da mogu čak i onda kad ni sam nisam siguran da je moguće. Znam da mogu toliko zadrto da ne odustajem da mi sopstvena istrajnost toliko prevazilazi u tvrdoglavost, da svesno teram inat sam sebi, da budem buntovnik sam protiv sebe.
Znam da mogu sve. Da se ničeg ne bojim, da ćutim i kad mi se najdeblja koža iskoleniči od klečanja, da preživim i kad više nijedna strana jastuka nije suva. Samo mi nije jasno dokle će život baš takve da stavlja na optuženičku klupu. Dokle ću više morati da mu dokazujem da ja mogu sve? Zar svaki čovek mora umreti nazor samo da bi pokazao da se ne boji smrti? Zato iako mogu sve, imam pravo da hoću i neću, da želim i ne želim, da pristajem i ne pristajem. Zato sam sam sebi najveća podrška i najveći neprijatelj. Pocepan na istovetne delove između moranja i htenja, trpljenja i željenja. U konstantnom hladnom ratu između dva sveta.
Postoji samo jedna stvar koju znam da više ne mogu. Odbijam da budem blizu vas koji previše zapitkujete a svoje odgovore nemate i vas koji mnogo zaključujete a malo znate. Blizu savetodavaca bez iskustva, nasmejanih bez srca i vas svačijih a bez svog ja. Blizu vas koji osuđujete a ne znate šta ćete sa sopstvenom savešću. Naivnima i zavidnima uvek tuđi životi iz daleka deluju lako, a istina je da su daleko od lakog.
Predajem se. Ništa ne zameram. Ne tražim izvinjenje. Samo više ne mogu. Ostavljam svo pravo ovog sveta vama na raspolaganje da u njemu budete. Ja biram drugi put. Idem tamo gde su igračke od plastike a ne od mesa ljudskih srca, gde se žmurke igra iz zabave a ne zbog preživljavanja. Predajem štafetu onima koji bi svojim pobedama da menjaju svet jer sam shvatio da sam sve bitke koje sam vodio, vodio jedino sa sobom.
Sada znam da u takvim ratovima nikad nema pobednika i da su sve pobede Pirove jer uvek postoji onaj deo nas koji je izgubio. Zato sam izranjavljenje pesnice obesio o klin i otišao napolje da se igram. Biću kući pre mraka.
Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.
Ovaj post je dostupan i na: енглески
19 comments
Sjajno!
Odlicno!
Znao sam da si talenst
Protreslo me pošteno.Čitala očima jednog tinejdžera,teško mladima…
kako sve izgleda poznato, i zapravo ne tako davno, bar za nas decu sezdesetih i sedamdesetih… lastis, klikeri, i klupa u najblizem parku a kuci kad krene mrak…
samo sam u jedno sigurna, ne predajes se, ne… vec kao da podvlacis crtu i svodis racun…
ima u nama jos snage..
a da savete ne dajem, ne preuzimam stafetu, ( samo sam jednu priznavala a tada je moja zemlja imala sest republika…) , vec citam sebe tvojim recima.hvala ti.
https://sandrazec.wordpress.com/2013/09/25/kloni-se/
“Predjem se. Ništa ne zameram. Ne tražim izvinjenje. Samo više ne mogu.”
Bravo! Iskreno, emotivno, snazno, a jos me se tice…
Ovo je dobro. Ovo je mnogo dobro. Ovo je tačno. Ovo je istinito. Ko je ovo napisao?
[…] B(l)ogdan […]
Upravo tako… “Stigne te kad mu vreme nije. Uhvati kao drhtavica, groznica, u najsitnije sate, protrese te i ostavi tako malaksalog svitanju na ispovest.” A da li bi mozda bilo bolje da nas “odrastanju” uce cim progovorimo, cim prohodamo, onako uz igru, pa da nam kasnije kad stvarno porastemo i budemo “veliki zreli ljudi” sve bude lakse i da citav zivot shvatimo kao igru. Igru za male i velike ljude….Nisam se dokazivala da mogu “sve”, verovala sam u to. I sada verujem ali to vise ne pokazujem. Pravim se da ne mogu puno toga ( igram se) jer zelim da vidim da li jos neko moze i zeli da pokaze da moze to sto ja “ne mogu” … Igram se malo izmedju predaha. Imam pravo da hocu i necu da mogu i ne mogu. Imam prvo da se igram do kraja svog zivota, bez da nekoga povredim u toj svojoj igri…
Znaš, postane lakše i kad shvatiš da nisi dužan sam sebi ništa dokazivati.
Bravo!
Ne, ništa ti ne ostavljaš, ti tek počinješ…
Čitaju te oni koji te razumiju, i koji dijele ista razmišljanja i osjećanja… Samo što malo ko, skoro pa niko, ne umije sve da prenese ovako dobro kao ti!
Svaka čast!
Koliko sebe u ovom tekstu pronalazim :(. ODLIČNO (y) NAPISANO!!!
ODLIČNO!
ne bojim se ja za nas Blogdane?
“Odbijam da budem blizu vas koji previše zapitkujete a svoje odgovore nemate i vas koji mnogo zaključujete a malo znate. Blizu savetodavaca bez iskustva, nasmejanih bez srca i vas svačijih a bez svog ja. Blizu vas koji osuđujete a ne znate šta ćete sa sopstvenom savešću. Naivnima i zavidnima uvek tuđi životi iz daleka deluju lako, a istina je da su daleko od lakog.”
Sve pohvale!
Blogdane fenomenalan si!