Došlo je vreme kad ni Čovek više ne može da se bude. Od neljudi. Došle vreme kad moraš da objašnjavaš zašto treba voleti, zašto pomagati, zašto biti saosećajan. Isto zašto i udisati, izdisati, treptati… Baš tako jednostavno.
Ne treba zbog sopstvene muke izgubiti osećaj za druge. Kada izgubimo ljudskost šta nam ostaje? Par kila kostiju, malo mesa i creva puna govana. Kad se ostane bez duše, za nekoliko dana mrtvo telo počne da smrdi. Ako je duša otišla na bolje mesto, onda to i nije toliko strašno, al smrad živog čoveka bez duše – to je najstrašnije.
Merenjem kome treba pomagati a kome ne, samo izlazi na videlo nečovečnost, jer ko još može da pomisli da ikome ko je ugožen ne treba pomoći. Kad bi svako zaista pomagao svakome kome treba pomoć, ne bi imao vremena da vodi računa o tome kome ne treba pomagati, ili kojim prioritetom treba raspoređivati pomoć. To obično rade samo zaludni ili oni koji ne pomažu nikome. Oni koji pomažu, pomažu uvek, bilo gde i svakome.
Fotografija: DImitri Daniloff
Rekao bih svima onima koji patriotizam shvataju samo kao veličanje svojih uspeha a negiranje tuđe nesreće, koji ga pokazuju tako što panično čuvaju svoje a plaše se tuđeg, kojima raste jedino unižavanjem drugih a hvaljenjem svojih, to nije rodoljublje već mržnja. I to ona najočiglednija, sirova i opasna. Najviše po vas same.
Jadan je taj svet u kom su mediji reč izbeglica kamuflirali rečju imigrant. Jadna je ta država koju treba braniti od beskućnika, siromašnih i napaćenih. Jadna je bilo koja zemlja koja se boji nemoćnih kao da je mogu odneti sa sobom na tabanima. Jadna je bilo koja vera koja se boji da je postojanje neke druge može uništiti. Jadan je svaki čovek koji može ostati imun na plač deteta bilo koje rase, vere ili nacije.
S obzirom da je ovaj život suviše kratak, a nesreće su obično dugačke, danas ne pomagati znači odmagati. I ne samo danas, već oduvek. Nažalost, tu istinu znaju retki. Verovatno zato mnogi i pričaju da dobrih ljudi više nema. Sada ih nazivaju ludima, glupima, koliko vidim i izdajnicima, pa se sve manje i vide.
Jedna trinaestogodišnjakinja je davno napisala da niko nikad nije postao siromašan dajući drugima, a danas to ni mnogo stariji ne shvataju. Zato valjda siromašni dobrotom i ne pomažu, jer oni sigurno nemaju šta da daju.
19 comments
[…] blogdan.rs […]
Moje misljenje je da treba ljudima pomoci svakako. Zalosno je ovo sto se desava. Gledano sa politicke strane, a vezano za ljude iz Sirije koji traze utocista sirom Evrope, dok je Gadafi bio na vlasti i drzava i narod su ziveli, sve dok se naravno neke cike sa daleeeeekog zapada nisu umesale ( svi znamo o kome pricam), i napravili haos koji vlada. Moje misljenje je da treba te cike zaustaviti i napacenom narodu i drzavi pomoci. Ja znam kako je otici od doma, znam koliko je tesko napustiti i otici da zivis daleko od svega na sta si navikao. Ne kazem da za sada to nije najbolje sto mlad covek moze uciniti za sebe i svoju porodicu, nego da je jako tesko biti sam u tudjini. Siguran sam da ni njima nije lako da odlaze u tudjinu daleko od domova. Zato ove cike neko mora da spreci u daljem narusavanju mira…. sto se na zalost, mislim, nece desiti….
Izvinjavam se… pogresio sam , hteo sam napisati Libija, ne Sirija.. zar borbe 😀
Da bi raspravljao o Gadafiju,trebalo bi da zivis u Libiji.Cak i da si bio tamo za vreme njegove vladavine,opet ne bi imao predstavu kako je taj narod tamo ziveo u jednoj od najbogatijih zemalja.Gadafija su sa vlasti skinuli bas oni,koji su 40 godina ziveli u diktaturi,doduse Zapad im je malo pomogao u tome.Nikakav NATO ne bi mogao nista Gadafiju da sam narod nije ustao i pobunio se.Prosto je za neverovati,da je Libija jedna od najbogatijih zemalja,losi putevi,nema zeleznice,aerodromi kao da su pravljeni za livadu,skole katastrofa,bolnice ruinirane ,a obrazovni sistem je tek posebna prica.Stranci koji su radili u Libiji su imali neke beneficije,recimo plata medicinske sestre iz Srbije je bila 10 puta vece nego sto ju je imala libijska sestra.Do pre desetak godina,kupovalo se na tackice,dobijali ste osnovne prehrambene namirnice od drzave i to je bilo gotovo sve.Samo je jedan mali postotak Libijaca imao pristup besplatnom skolovanju ili lecenju u inostranstvu,kao i benefite za povlascene.
Reblogged this on aleksandra sergejevna.
Kada izgubimo ljudskost šta nam ostaje?
Good question.
Ovakav komentar na ovu vest me podseti na ono rezonovanje koje mi je po pravilu rezervisano za zenturace (to mi je sinonim za vrstu karaktera, ne za pol!) kojima nikad niko nije po volji, ako im npr. kazes da im je lepa haljina, one na to nadrkano odgovore “Jel’ se ti to meni rugas?” ili “To kazes zato sto mislis da sam ruzna” itd.
Dakle, zaista ne znam kako je neko uspeo sustinu ovog bloga da protumaci da je upiranje prstom u nas da moramo sve sto imamo da damo onima koji nista nemaju.
Ljudski mozak je jedna fascinantna stvar, a odsustvo istog jos neverovatnija 😀
Ako bi svaki deseti od nas, koji je ikada prosao pored tih ljudi u parku, ostavio samo npr. pakovanje vlaznih maramica za zene sa malom decom (pakovanje u megamarketima kosta oko 80 dinara, sto je za 95% nas smesan iznos), a svako trideseti komad odece ili neko cebe koje ne koristi (a 99% nas u ormaru ima bar jedan komad takve odece – koju nikada vise nece obuci), tim ljudima bi mnogo znacilo … a mozda sam i ja bez mozga, ako sam tako shvatio ovaj tekst?
Sportski pozdrav!
Ništa autore, dajder adresu da ti pomognemo u što efikasnijoj razdeli svih tvojih dobara ljudima kojima to treba, jer svi treba da pomažemo uvek i svima, zar ne? Jer ne postoji nikakvo ograničenje u tom konceptu, tipa koliko ko MOŽE zaista da pomogne. Jer, kada bi morao da ubaciš i tu činjenicu u jednačinu ove gomile izmeta koju nazivaš blogom, shvatio bi da smo ograničeni sa količinom pomoći koju pojedinačno možemo da pružimo, pa je samim tim potpuno logično da se pobrinemo da ta ograničena količina ima što veće šanse za uspeh i značajan doprinos nečijem kvalitetu života. Sve što ja razumem iz ovog bloga je poruka da ne treba nikome pomagati, jer će odmah neki govnar, iz svoje foteljice pred laptopom, putem svoje internet konekcije, da upite prstom u nekog drugog kome nisi pomogao. Ako si to pokušavao da preneseš uspeo si, ali te to čini još gorim bićem. Jedino što si pametno rekao je da, kada bismo svi pomagali, ne bi bilo razloga da se bira, a to je toliko bespoentno očigledna misao, da nekako i pristaje ovom blogu. S te strane si u potpunosti uspeo. Bravo.
Zaboravili smo, da smo koliko juće i sami bili izbjeglice, poplavljeni i mnogo drugih nevolja koje nas svakodnevno presreću u tokovima života i u jednom trenutku mijenja naše živote iz temelja. Zaboravili smo kako smo se osjećali na svaku mrvicu pomoći a takođe i na odbacivanje i vrijeđanje od strane, čak i najbližih, a kamoli onih koji su to humano, tj.službeno (ne)obavljali. Ne čujemo plać gladne djece, ne vidimo bespomoćne, bose, gladne i njihovu nemoć. Gdje, kuda i šta dalje sa sobom i svojim najbližima, a mnogi su već u putovanju izgubili bitku sa životom. Da li je ljudstvo, zaista, izumrlo?
Posebno me uznemirava kad vidim pojedince koji dijele pomoć unesrećenima, fotografisanjem sa širokim, samoljubivim osmjehom, a da nisu ničim pomogli i odlučuju kome i koliko pomoći.
Što se tiče patriotizma – ja i nisam čuo za drugu vrstu patriotizma odnosno rodoljublja od ove koju si pomenuo (ksenofobični primitivizam).
Tekst je ok, samo mi jedna stvar nije jasna. Ti ljudi (izbeglice) dolaze iz zemalja kojima su po mnogo čemu bliže (prostorno, religijski…) neke od danas najrazvijenijih i najbogatijih država na svetu – npr. UAE …
Zašto ih te države ne prime? Zašto im one ne pomognu?
Uzmimo primer izbeglica iz Like ili Bosne pre 20 godina. Oni su utočište pronašli kod najbližih – Srbija, R.Srpska. Nikome od njih nije palo na pamet da ide u Katar, Egipat, Avganistan…
Nadam se da se razumemo…
Srdačno, S.G.
Ovo je gomila govana, ovo sto ti pises..zao mi je tih ljudi,ali mi je jos zalije nas..znas li koliko para je otislo na ove migrante iz naseg budzeta,neko za to krvari ceo mesec,znas koliko je nasih izbeglica,izbeglih iz Hrvatske i Bosne koji i dalje zive na rubu egzistencije,znas li da je 80% ovih ljudi “izbeglica” kako ih nazivas,vojno sposobno..gde su ostale drzave da ih prihvate koje su im mnogo blize,bogatije.dele istu kulturu i ostalo..nije mi zao nikog koliko nas..koliko nase dece ima koja gladuje,a mi ovde gradimo prihvatne centre..da li stvarno mislis da se nece odredjena kolicina tih “izbeglica” zadrzati ovde,kad svi ostali dignu zidove..sta onda? tvoj blog je katastrofalan, a jos vise se jezim pojedinih komentara ovde..
Ovi ohrabrujuci komentari na ovakav tekst me prosto izbezumljuju. Oni nisu izbeglice. U vise navrata sam bio u istom autobusu sa njima. Obuceni su po poslednjoj modi, patike koje sam video na jednom od njih kostaju 33600 dinara u uscu, puse sobranje, to je nesto sto ja sebi ne mogu da priustim iako imam natprosecna primanja, bahati su pa svaku pus pauzu produzavaju, ometaju nas rezim funkcionisanja. Zbog cega JA moram da zakasnim na posao ako idem iz Nisa za Beograd? Da li mislite da ce mojoj deci doneti srecu to sta ja dajem njima svoje vreme? Da li ce moj osmeh njima razneziti mog sefa? Da li je to bilo kakvo legitimno objasnjenje? Sigurno postoje ljudi koji nemaju nista a dolaze odande, ali oni se ne upuciju na ovu stranu, da okrenemo svakog pojedinacno od njih naopacke mogli bismo u izlbolju da zivimo po pola godine, nemojte biti ludi i nasedati na ovakve primitivne srceparajuce tekstove. Oni su emigranti i to je to. Zasto ne ostanu u grckoj koja je bezbedna a isto u eu? Zasto ne ostanu u turskoj gde imaju citav pojas prihvatnih centara? Zasto u nemacku? Zasto u svedsku? Zasto te ‘jadne izbeglice’ uopste mi treba negde da pomazemo? Zapitajte se.
Nista nasih para ne odlazi za svakog migranta dobijamo pare iz fondova EU za izbeglice. Zato se i radi popis.
Tako je, Srbiju boravak “migranata” – izbeglica gotovo ništa ne košta. Sredstva su obezbeđena iz fondova EU, i troše se u Srbiji. Naizgled mi njima konzervu hrane, a ustvari parice iz EU u državnii džep. Prihvatni centri će biti prostorije starih fabrika, koje Srbija nikada nece moći iz sopstvenih sredstava da finansra, a kada se zatvore centri, dobro će se to unovčiti. Izazov je kako kod srpskog naroda izazvati samilost, kada je ne nose u sebi.
Pomoći kad se može, to je imperativ.
Ne mora to uvek biti materijalna pomoć, nekad je dovoljan ohrabrujući osmeh.
Moj brat je radio u Tripoliju u vreme Gadafija, oko dve godine. LJudi su tamo bili zadovoljni.
Nisi informisan. Ovo nisu izbeglice niti ih mozes porediti sa ex yu izbeglicama koje su dosle bez kinte. Ovo su dezerteri sa malim brojem zena i dece. Procitaj jos nesto, bice ti jasnije:
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/tri-karte-za-emigranteili-kako-srbija-placa-americki-ceh.html
I da, treba postojati prioritet u svemu, pa i pomaganju. Ako si covek – ides od najugrozenijih. Ko nema novca ni za hranu. Logicno.
Je li, da li Ti to sam sebi pišeš komentare? Kritičko mišljenje u Srbistanu
Reblogged this on Stranac.