PUSTI SEBE IZ SEBE

Čuo sam odavno jednu izreku koja kaže „Ako u dvadesetim nisi lep, ako u tridesetim nisi pametan i ako u četerdesetim nisi bogat – bolje da nisi ni živeo“. Zaključak – bolje da je nisam ni čuo. Mislim da toliku glupost od tad pa do sad nijedna nova izreka nije nadmašila. Možda jedino ona „ko zna zašto je to dobro“…

Ako u životu niste par puta umrli onda niste ni živeli. Od bola, od ljubavi, od tuge, od nepravde, od previše ničega i od premalo svačega. Ako niste umirali onda znajte da niste živeli, samo ste postojali. Kao što nema udaha bez izdisaja, tako nema ni pravog življenja bez umiranja.

Življenje nema nikakve veze sa lepotom, jer je prolazna, ni sa pameću, jer danas svako misli da je ima, a pogotovo sa bogatstvom jer je prokleto. Proživi se tek onda kada svoje unutrašnje biće naučiš kako se ljubavi preboljevaju, kako se dželatima oprašta, kako se zla dobrotom pobeđuju, kad ga naučiš kako da snažno ćuti onda kad svi od bola kukaju i kako da najglasnije govori onda kad svi od straha ćute. Tek tada čovekoliki nosilac JMBG-a postaje živi Čovek.

Kada ste poslednji put pitali svoje unutrašnje biće kako je? Evo ja ga pitam:

Kako si? Kada si poslednji put iskreno pričalo sa gazdom? Da li te sluša uopšte kad se dereš iznutra, ili kad mu šapućeš kroz savest? Kada si poslednji put videlo svetlost dana? Kada si poslednji put ljubilo neku drugu dušu toliko dugo da ti od prokrvljenosti usne utrnu? Kada si poslednji put bilo toliko napaljeno da si knedlom guralo požudu niz grlo? Kada si poslednji put igralo do vrtoglavice dok su ti ruke uprte u plafon a stopala odlepljena od poda? Kada si poslednji put pustilo da ti stih neke pesme ježenjem izvrće naopačke pore duž kičmenog stuba?

Pustite ga napolje iz sebe. Odmah sada. Posle je već kasno. Neka diše i neka trči. Budite iskreni prema sebi jer ako niste, onda niste ni živeli. Samo ste se zavaravali. Pokušajte da svoje unutrašnje biće što pre pustite napolje jer samo tamo može da živi, i pokušajte da kad izađe napolje tamo nekog i zatekne, jer svet neće čekati na vas da shvatite kako se živi sa iskrenošću.

Nebitno je da li imate dvadeset, pedeset ili osamdeset, ako ste živi već ste lepi, pametni i bogati jer se život ne meri lajkovima, IQ-om i parama. Zato iako ste punoletni odigrajte ponekad žmurke, iako su vam kerovi koje ste hranili ujedali ruke, udomite neku lutalicu, iako su vas pljačkali oni kojima ste pomagali, i dalje neznancima ostavite veći bakšiš nego što ste planirali, držite što više dece u naručju, odvrnite muziku do daske i ljubite. Mnogo ljubite.

Svojom dobrotom možda nećemo promeniti čitav svet, ali sigurno možemo nekome promeniti čitav jedan svet.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.