Za tih sedamdesetosam dana palo je na nas sa neba više granata nego što će ikad za sve nas pasti zvezda. Makar da sutra padne i kiša zvezda, čini mi se da nikad nećemo uspeti da toliko jako zaželimo bilo koju želju kao što smo tih dana svi zajedno želeli samo jednu gledajući u granate. Da preživimo…
Priča iz knjige “Obloge od mastila” – Vulkan izdavaštvo.
Balkan je čudno mesto. To je jedan ćošak sveta koji nekako uspeva da uvek bude u centru pažnje. To je jedno poluostrvo u jugoistočnoj Evropi koje je toliko malo da može da se prepiša, a ako se ipak uputiš preko njegovih razrovarenih šorova trebalo bi ti pet dana jahanja. Možda su baš ti kontrasti malih razdaljina koje oduzimaju mnogo vremena oblikovali i kontrastne karaktere ljudi koji na ovom prostoru žive.
Pitanje “Da li otići ili ostati?” u poslednje vreme postalo je toliko goruće a odgovori toliko ostrašćeni, da se vrlo teško može voditi pristojna komunikacija kada ova tema dođe na red recimo za nekim slavskim stolom, a da se ne upotrebljava poštapalica “da ‘prosti ova sveća”. U Srbiji većina ljudi ili ima nekog u inostranstvu, ili je neko njihov nedavno otišao, ili i oni sami razmišljaju da odu – tako da se ovo pitanje direktno ili indirektno skoro svakog tiče. Sa jedne strane ulje na vatru u kojoj ovo pitanje već uveliko plamti doliva sve više školovanog i mladog sveta koji odlazi, dok sa druge strane žar rasprave još više rasplamsavaju oni koji žustro zagovaraju ostanak oko tog srpskog ognjišta.
Nema te peticije koja će Srbiju spasiti šunda, kiča, loših političara, lakog morala i teških reči. Ova poslednja, za ukidanje rijalitija će uraditi svašta, samo njih sigurno neće ukinuti. Ona je još jedan instrument za polarizovanje Srba na tobože „pametne“ koji hoće kulturno uzdizanje i na „zatucane“ koji hoće rijalitije. Tako se čitav koncept svađanja i prepucavanja između pravih i krivih, pametnih i glupih, preneo sa televizije u svakodnevnicu svakog od nas. Potpisnici peticije ili zagovornici potpisivanja, postali su akteri rijalitija sa druge strane kamera, hteli to ili ne.
Došlo je vreme kad ni Čovek više ne može da se bude. Od neljudi. Došle vreme kad moraš da objašnjavaš zašto treba voleti, zašto pomagati, zašto biti saosećajan. Isto zašto i udisati, izdisati, treptati… Baš tako jednostavno.
Ne treba zbog sopstvene muke izgubiti osećaj za druge. Kada izgubimo ljudskost šta nam ostaje? Par kila kostiju, malo mesa i creva puna govana. Kad se ostane bez duše, za nekoliko dana mrtvo telo počne da smrdi. Ako je duša otišla na bolje mesto, onda to i nije toliko strašno, al smrad živog čoveka bez duše – to je najstrašnije.
Srbija je zemlja iz koje se odlazi. Ovde su kosmopolite odavno poistovetili sa izdajnicima, džentlmene sa papučarima, inteligentne sa štreberima, perspektivne sa uobraženima. Onda su ekstremni nacionalisti, seksisti, glupaci i propaliteti dobili prostora da sebe zovu patriotama, a država samim tim postala tesna za one duhom široke, zagušljiva za one širokogrude, mračna za one prozorljive. Tužno je kada svane dan u kom ti glad nadjača ljubav prema domovini, kad ti promaja koja duva kroz novčanik otvori kućna vrata a pasoš se pretvori u kartu u jednom pravcu.
Ne znam da li ste svesni činjenice da tamo negde u Srbiji žive deca čiji su dani, sati, minuti odbrojani. Odbrojavaju se do potencijalnih operacija. Ta deca su bolesna. Tu decu ne leči Srbija. Nema para za njihovo lečenje. Nema para da ih pošalje u drugu zemlju na lečenje. Ta deca su prepuštena da se leče kako znaju i umeju. Je l’ ste razgovarali nekada sa roditeljima te dece? Je l’ ste nekada upoznali neko dete koje zavisi od milosti drugih jer zdravstveno osiguranje države u kojoj živi ne pokriva troškove za lečenje bolesti od koje ono boluje?
