Za većinu ljudi danas Ljubav znači biti voljen, a ne biti sposoban da voliš. Toliko je počelo da se od nje očekuje a da joj se ništa ne daje, vređana je, ponižavana, pogrešno interpretirana, da se zbog takve atmosfere linča povukla u ilegalu. Kao vagabunda šunja se u tišinama, stoji po ćoškovima, sluša tračeve o sebi i retko izlazi u javnost. I zašto bi kad se o njoj, najboljoj, pričaju najgore stvari.
Poštedite me tih jajarskih, na kašičicu davanih, pipetom doziranih, sveopšteprisutnih ljubavi koje nisu ljubavi. Tih instant osećaja sladostrašća koji samo mute svest, rumene obraze i bubre međunožja. Tih takozvanih ljubavi sa rokom trajanja, uslovnim klauzulama i moranjima. Tih loše nacentriranih prioriteta kojima je samo ego referentna tačka a sve ostalo nebitno. Spasite me do pola shvaćenih definicija, napamet naučenih teorija i nedorečenih anamneza šta je ljubav a sve to bez ijednog dana prakse.
Poverenje se danas više ne poklanja. Još ređe se ukazuje. Danas se poverenje jedino zahteva. Čovek, nekad pitom, jedan drugom brat, danas kao pobesnela zver postao je drugom čoveku vuk. Više jedni druge ne posmatramo kao sebi slične saputnike sa istim brojem hromozoma bez dozvole za stalno boravište na ovoj planeti, već zaziremo od istih, čuvamo se od sličnih, a prezamo od naših. Niko više ne širi ruke ka neznancima, nego im okreće leđa, niko više ne pruža konačište putnicima namernicima, nego im lupaju vratima ispred nosa. Te plašljive duše zabravljene po karantinima sopstvene svesti, ne verujući nikome, štite sebe. Kažu – čuvaju se. Kažu – drže do sebe.
Ne postoji osoba na planeti koja nema nekog bivšeg ili bivšu. Bivše veze, bivša prijateljstva, bivše poslove, bivše gradove. Glavna razlika između bivših ljudi i onih koji će zauvek postojati u našim životima je što smo sve bivše svesno sami birali za sebe, a one vanvremenske ljude nam je život dodelio. Recimo majku, oca, ime, mesto rođenja nismo birali, ali zato partnere i prijatelje sigurno samosvesno, trezveno i odgovorno jesmo birali i zbog toga oni su bili i uvek će biti slika nas samih.
U poslednje vreme ljudi koji nisu u vezi svi kukaju u istom tonalitetu. Neko sopranom, neko baritonom, ali istu pesmu. Ponuda im je loša, svi su im nikakvi, nigde ne mogu da nađu normalnu osobu. Za one jake niko nije dovoljno lep, a za lepe niko nije dovoljno jak da bi bio polovina koja im fali. Od tolikog zadovoljstva sobom i od šizofrene kombinacije samopouzdanja i samopoštovanja, na kraju posle kuknjave (za koju obično kažu da nije kuknjava) zaključe pobednički da zapravo ni nemaju potrebu da budu u vezi jer nisu spremni da bilo kome polažu račune.
Krajnje je vreme da meci koji rikošetiraju iz srčanih pištolja prestanu da ranjavaju pitome, da kola prestanu da se lome na nevinima, da pogani jezici prestanu da palacaju ka milousnima.
Više ne prihvatam da ćutim ni pred kim samo zato što je glasniji. Nemam više razumevanja za greške mladih i glupih koje prave pod izgovorom nemanja životnog iskustva, a isto tako ni za greške onih starijih kojima je pokriće za neosnovanu dominantnost samo broj godina u krštenici. Ukratko, ne troše mi se više dobre namere, iskrenost, strpljenje i vreme na one koji ne umeju da sa bezrezervnom ljubavlju dele sebe sa svetom. Više ne prihvatam stvari koje ne mogu da promenim. Vreme je da menjam stvari koje ne mogu da prihvatim.
Neke stvari, ljudi i postupci obeleže nas kroz život onako… Krvnički. Zarežu po najmekšem delu sigurnosti, razbiju macolom najjaču armaturu naše samouverenosti, zapale sve naše do tada spokojne sumnje. Kad sa tim završe, kažu da nisu namerno, obrnu dupe i odu. A mi, tako oćopavljeni, razbijeni i opečeni krenemo u budućnost da vučemo repove prošlosti, koji nam vrlo često rastu brže nego što se mi oporavljamo, pa dočekamo momenat kada sami sebe saplićemo o njih.
Danas kada je postalo bitnije imati nego biti, kada si vredan onoliko koliko uspeš da imaš, a ne onoliko koliko umeš da daješ, kada je lepo samo ono što je skupo, a ne ono što je vredno, kada čuvamo pare a ne ljude, prave ljubavi postale su neuhvatljive, neprimetne pa čak i nebitne. Izgleda da nisu održive ako se ne održavaju kreditnim karticama, umiru izgladnele ako se ne hrane po skupim restoranima, kasno stižu ako se ne dovoze u skupim kolima, ne spavaju spokojno ako im u slamaricama ne šuška keš.
Zaljubljenost je akutno, euforično stanje svesti koje se odlikuje izmenjenom percepcijom stvarnosti, poremećajem prioriteta i neosnovanim optimizmom pojedinca. Najčešće se leči udaranjem glavom o zidove, lomljenjem srčanog mišića i trljanjem realnosti na pacijentov nos. Zaljubljenima, odnosno obolelima što ranije treba ukazati na razliku između ljubavi i zaljubljenosti kako bolest ne bi galopirala.
Ne smatram da sam pesimista. Sebe više vidim kao zakletog optimistu sa realistom u sebi. Taj realista izađe na videlo kad se okrenem oko sebe i vidim kako se ponašamo, kako umemo da mrzimo, kako gajimo decu, kako se odnosimo prema prirodi, i pomislim… Odosmo svi u kurac. A onda, niotkuda zareži optimista iz mene i natera me da sebi izgovorim naglas – Ljubav će nas sve spasiti.
