Vi… Koji ste osetili zajedništvo a onda bili ostavljeni. Vi koji ste davali najiskreniji deo sebe a onda bili prevareni. Koji ste igrali fer a onda bili izigrani, čuvali druge a potom bili povređeni, gradili dom a ostali usamljeni. Vi… Ogrebani, ranjeni, slomljeni, bezvoljni, umorni, obmanuti…
Znamo se…
Kao što se znaju vernici na hodočašću, ili bolje, saučesnici u zločinu. Prepoznajemo se, kao što se prepoznaju oni na tajnom zadatku, nekim samo njima znanim signalima. Umemo da namirišemo jedni druge kao što plan ume da namiriše nevolju. Od istog smo plemena, od istog materijala. Iz istog smo mraka došli, na sličnim mestima pukli pa sličnim oblogama rane celivali. Iza sličnih maski krijemo tuge, a istim borama upinjemo usne u lažne osmehe. Znamo koreografiju ranjenih, pa se jedni drugima odamo običnom setom u pogledima, omiljenom knjigom ili pesmom koju naručimo u kafani.
Mi smo ona živa bića kojima tama nije strana. Koja u tom mračnom ćošku svemira, blizu slabosti a daleko od hrabrosti, uz malo preostale vatre u sebi greju svoje ožiljke dok ih skrivaju u samoći. Tu niko sem nas ne zalazi, niko ništa ne pita, nikog ništa ne zanima. Tu smo na sigurnom, ušuškani u sopstvenoj osami. Kad je napolju mrak a želiš da saznaš ima li dalje, da kroz prozor vidiš kuda ići – priroda uradi jednu magičnu stvar. Kaže ti u koga ga pogledaš i nađeš odgovore, jer tada mrak prozorsko staklo pretvori u ogledalo.
Znamo se…
Bolelo je. Trajalo je. Proći će.
Idemo dalje. Ne znamo kuda, niti ćemo ikada jasno saznati, ali smo naučili da putevi uvek vode na kriva mesta ako idemo njima da bismo ugodili drugima. Volećemo opet. Ne znamo koga, niti ćemo uskoro saznati, ali smo naučili da ne postoje pogrešne ljubavi već pogrešni izbori koje smo ljubavlju nazivali. Nadamo se. Ne znamo tačno čemu, niti je to lako doznati, ali verujemo da ima bolje jer dublje dno od onog gde smo bili ne postoji. Zato znamo kako se hoda kroz mrak, diše na škrge i orijentiše samo uz pomoć onog malo što je ostalo u nama. Tada zavoliš nedaće jer te nauče preživljavanju, pa svaki dan postane blagoslov.
Polomljene koji ne dozvoljavaju da se o njihove oštre delove niko drugi poseče, borce koji žive u unutrašnjem ratu sa sobom ali očajnički zagovaraju mir sa drugima, tužne koji plaču dok su sami ali čine sve da bi druge nasmejali – takve slušam. Oni koji poznaju mrak, dubine i samice, najbolje znaju kako da vrednuju svetlost, prostranstva i drugarstvo. Njih prigrlim jače, čuvam časnije i slušam posvećenije.
Jer na kraju, ne broji se koliko je jaka bila bol, već šta smo uradili od sebe kad je prestala. Da li nas je naučila osvešćenoj ljubavi ili osvetoljubivosti.
*Ova kolumna je bila napisana za online magazin Lola, mart 2019.
