Među ljudima vlada mišljenje da samo u određenom životnom dobu može da se iskusi ljubav. Kao da je ljubav odlazak u armiju, pa ako je ne otaljaš dok si mlad i „dok je vreme“ onda nešto s tobom nije kako treba, a posle je kasno. Mnogi govore da se greške kao što je ljubav prave samo dok si mlad i glup. Zanimljivo je što ljudi koji to misle, čak i kad pokušaju ljubav, bilo pod mlade ili pod stare dane, zaista naprave grešku. Ne zbog broja godina koji imaju, već zbog toga što veruju da je ljubav greška. Zbog toga što više veruju u grešku nego u ljubav. A u životu postoji jedan zakon, jak kao i zakon gravitacije – ono u šta veruješ tako ti bude.
Na našu sreću, ljubav je magična stvar jer toliko lepo prkosi našim uverenjima. Jer ponosno stoji naspram naših tvrdnji da je slepa, da boli i da je prolazna. Jer je savršeno nije briga koliko nismo u pravu. Jer se ne potresa zbog toga što je klevetamo gde stignemo. Stoji tako, postojana i samouverena, spremna da postane deo života svakog od nas ako makar samo i na trenutak poverujemo da smo je vredni. Tada se u treptaju oka pojavi kao duh iz lampe.
Prave ljubavi dođu onda kad si spreman da odustaneš od svog ega zarad osećaja sreće. Kad radije biraš da budeš u miru umesto u pravu. Kad shvatiš da ne moraš nikome da je dokazuješ niti da paziš na prolazno vreme na biološkom satu. Kad konačno shvatiš da njen intenzitet ne moraš da dokazuješ ljubomorom, već da njen integritet čuvaš tako što ljubomore neće ni biti. Međutim dok smo neiskusni, greške ne samo da nam se praštaju već se nekako i podrazumevaju. Mislimo da je ljubav samo ako smo u epicentru nečije pažnje, da je sreća kad nam neko prizna da smo u pravu, kad nam okolina aplaudira jer ispunjavamo oćekivanja i kad sve to ljubomorno čuvamo. A onda valjda na teži način shavtimo da to neće ići tako lako…
Ljudi greške ponavljaju neovisno od toga koliko godina imaju, a prestaju da ih ponavljaju samo onda kad shvate da su to greške. Ponekad za to treba vremena. Ali ipak mudrost nije nešto što se nužno stiče sa godinama – već je mudrost odustajanje od svojih grešaka koje si ranije opravdavao tako što si ih podvodio pod sopstvenu prirodu. Vrlo često govorimo „Takav sam…“ a izgleda da samo onda kad odlučimo da menjamo to kakvi smo, i naši životi počnu da se menjaju. Zato mudrost ne ide sa godinama, već sa iskustvom. Iskustvo ti pokaže da se prava ljubav dešava samo onda kada trebaš nekog da bi ga voleo, a ne kada ti neko treba da bi te voleo. Kad nekog želiš zbog toga kakav je on, a ne da bi ti rađao decu. Kad nekog trebaš jer je vreme sa njim divno, a ne da ga trebaš zato što ti drugi govore da je vreme da imaš nekog. Kad voliš nekog zato što je ta ljubav ono što vredi, a ne zato što se ti uz njega osećaš vrednim.
Na svu sreću ljudske duše nikada ne odustaju od svoje svrhe. Čak i kada ljudi odustanu od potrage za partnerom, duše nikad ne odustaju od toga da svoju ljubav daju drugima. A kada se sretnu sa ljudskom dušom koja je slična, osete još veću ljubav jer shvate da im je njihova želja da svoju ljubav daju dovela nekoga ko ima dovoljno svoje ljubavi za davanje. Ne očekuju je, samo je pružaju. A tad je i dobiju nazad.
Stvarno je krajnje vreme da više ne slušamo ljubavne savete od onih koji umeju da vole uslovno, da ubuduće ne dajemo srce onima koji ni sopstveno ne umeju da koriste i da prestanemo da klimamo glavom onima koji ni svoju ne koriste dok govore. Da više ni ne pokušavamo da udovoljimo zahteve okoline uskraćujući zadovoljstva sebi i da prestanemo da brojimo koliko godina života nam je prošlo, već da počnemo da ispunjavamo životom godine koje dolaze.
Zato svi vi u godinama, vi čije je vreme prošlo, koje je vreme pregazilo, koji ste odsvirali svoje, koji više niste u snazi – nemojte se stideti da (opet) volite. Ne sramite se što ste i dalje spremni da svoju ljubav delite sa nekim, već budite primer onima koji su u ljubav izgubili veru, da prava ljubav ne zna za godine. Jer stideti se ljubavi je isto što i stideti se osmeha i dobrote. Bogohulno. Ne slušajte okolinu, ne slušajte nas mlađe, ne slušajte nikog, jer ako ničeg drugog, onda imate dovoljno iskustva da znate da je došlo vreme da konačno poslušate sebe.
Ceo tekst pročitajte u knjizi Sa druge strane obloga.
3 comments
Svasta se danas ljubalju naziva, bogohulnije nego ikad pre. Svasta se danas ljubavlju naziva, a NOVOM ljubavlju se naziva kukavicluk od suocavanja sa sopstvenim nedostacima, sa nemanjem htabrosti da ste na izazove kao sto su porodica i zivot odgovri. Tako se glumica zameni, na plakatu napise “zamena glumice zbog bolesti”, pa sa istim onim nazivima kojima su joj se obracali prijatelji (mila, snajka, draga), nastave da se obracaju novoj glumici, prestava ide dalje, za mogucnost manje da se odraste odgovarajuci na izazove, za mogucnost manje da se sazri… a deca, deca ce tako biti jaca, snalazljivija, a od lekcija ce nauciti samo onu najbitniju, lekciju bezanja u novo…
Fenomenalan teks. Ljubav, vecita tema i inspiracija, ali i sramota grubo receno. Da li kulturoloski ili lokacijski kod nas je sramota voleti i jos veca sramota to pokazati ako imas vise godina nego sto je propisano moralnim nepisanim zakonima. Ljubav je pokretac svega da li si mlad ili star ili negde izmedju, zato ne treba umreti duhovno pre nego fizicki. Svi cemo se diviti starijem paru kada prodju ulicom drzeci se za ruke. to ispade velika hrabrost…a u stvari je zavist zbog sopstvennog kukavicluka i ogranicenja.
Jos jednom hvala na divnom tekstu
Nikad nisam sumnjala u to da su sve godine stvorene za ljubav, a ovim si mi tekstom samo potvrdio tu teoriju i sa takvim oduševljenjem čitam tekst iznova i radujem se vremenu koje je predamnom. Jer znam da će biti i ljubavi 🙂