PUPAK BALKANA

Postoji prokletsvo koje kaže da svi oni koji su rođeni u Beogradu nastavljaju da žive zauvek sa Beogradom u sebi. Čak i onda kad možda više ne žive u Beogradu. On nastavlja da opstaje i raste u njima. Kad nema ničim drugim, on se hrani njihovim sećanjima. Ne toliko na ulice, pijace, stepeništa i klupe koliko uspomenama na sve one ljude koji su ostali tamo da žive. Ljudima koji su Beograd.

Ti ljudi, baš kao i on, padaju pa ustaju. Bivali su, kao i on, srušeni toliko puta da se ni broja više ne zna. Bili su sami, pogrešno shvatani i uplašeni. To su oni ljudi koji menjaju tvoj život, ne toliko njihovom željom da to čine, koliko prostom činjenicom da takvi, posebni i svoji postoje. To nisu ljudi koji žive kraj tebe, već od prvog dana, od samog početka žive u tebi. Baš kao i Beograd.

Ti ljudi nisu kao ostali ljudi, niti je taj grad Beograd kao ostali gradovi. Oni žigošu, vaspitavaju, bruse te toliko stručno da više nikada ne možeš biti ničiji do svoj. Dese se neočekivano. Možda jer sede jednu gimnazijsku klupu iza tebe, jer padnu isti ispit kao i ti, jer kupuju kafu na istom mestu gde i ti, jer silaze na istoj stanici gde i ti.

Beograd je jedini grad koji ume da plače sa tobom. On je jedini grad koji te pušta da odeš iz njega jer zna da ćeš ga odlazeći voleti još više. Beograd te ponekad i otera od sebe samo da bi te naučio da bolje ceniš ono što ti je davao.

Beograd je jedini grad koji je stotinama metara ispreplitanih dlanova i zaključanih prstiju svojih građana uspeo da sačuva svoje mostove, da kilometrima selotejpa čuva svoja okna i hiljadama džakova napunjenih znojem sačuva svoje obale. Beograd je jedini grad koji je umesto svojih građana uspeo da čuva njihovo dostojanstvo dajući nove prilike onima koji su se pokajali. U njega su se vraćali čak i oni koji su se zaklinjali da tu nikad opet kročiti neće jer za njega nema nepoželjih gostiju. Beograd je jedini grad u kom se pričaju svi južnosloveski jezici, sva narečja, svi dijalekti, svi akceniti jer je jedino tamo, na tom pupku Balkana, bitnije šta govoriš nego kako.

U svoj svojoj malenkosti, toliko je veliki da te odškoluje za svet. Nauči te da se ne bojiš daljina, prostanstava, beskraja i širokih bulevara. U svoj toj svojoj bedi, toliko je ponosan da te nauči da hodaš uzdignute glave čak i kad nemaš ničeg osim svog ja. Nauči te odmerenosti, bontonu i da ustaneš dok se rukuješ sa ljudima. I na kraju, potpuno paradoksalno, u svoj svojoj provincijalnosti u odnosu na svetske metropole oduči te od malograđanštine.

On i kad ga nedostaješ, ne zove te nazad. Samo vrišti u tebi, terajući te još dalje, ne dopuštajući ti da zaboraviš sve ono čemu te je učio. On kuraži, začikava i naposletku tapše po ramenu. Zna da možeš još, da možeš dalje, da ćeš da ustaneš, da ćeš da opstaneš. I da ćeš s godinama biti samo bolji. Baš kao i on.

Postoji još jedno prokletstvo koje kaže da svi oni koji su ikad živeli makar i na kratko u Beogradu, iako se u njemu nisu rodili, nastavljaju da žive sa Beogradom. Čak i onda kad se vrate odakle su došli ili odu nekud drugo. Jer on nije grad, on je način života. Pitajte ih, reći će vam i sami.

I da… Ima jedna srećna okolnost koja kaže da ne postoji nijedna osoba na planeti koja u svom životu nema nekog ko je iz Beograda. Baš zato ne postoji nijedan stanovnik Beograda koji nema svet u sebi.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.

Ovaj post je dostupan i na: енглески