Beograd je jedan neobičan grad. Ništa spektakularniji i lepši od nekih drugih gradova, ali najneobičniji upravo zbog toga što iako u svom imenu ima reč grad, On je najmanje od svega naseobina sa zgradama, ulicama i parkovima. Svako ko u njemu živi zna da je mnogo više od toga. Beograd je priča. Beograd je osoba. Beograd je stanje svesti, način razmišljanja i življenja.
Perfidno ti se uvuče pod kožu. Malo peska sa Lida među prstima na stopalima, malo klizanja do kafane po pokislom kamenju niz Skadarliju, malo mirisa pozorišne prašine, malo ježenja od žestine rakije popijene iz unučeta, malo mirisa pečenih kestenova iz Knez Mihailove bude sasvim dovoljno da te zauvek mnogo obeleži.
Sa druge strane i kad je tmuran, kad ti je muka od njega, kad je siv, ti ga, hteo ne hteo, moraš nazvati belim. U toj svojoj kontradiktornosti, sa severa smiren Vojvodinom a sa juga zatalasan Šumadijom, izboran Starim gradom a uštirkan Novim Beogradom, rušen kroz istoriju a obećavan za budućnost, religijama posvađan a ljudskom dobrotom miren, osvaja na prvi pogled. Oklevetan a opet poželjan, izbegavan a neizbežan, ostavljan a nezaboravan.
Beograd je u tolikoj posebnosti odavno postao ničiji. Jer je sav svoj. Može biti moj, može biti tvoj, može biti bilo čiji. Zato i jeste veliki. Neuhvatljiv, jedinstven i nemiran zbog svih ljudi koji su ostavljali deo svog kosmosa živeći u njemu. Prerastao je, nadživeo i preboleo mnoge generacije, a tako će i ovu našu. Ne trebaju mu čuvari, branitelji, dušebrižnici jer za njega smo svi mi samo prolaznici. Pamti samo one koji su umeli da vole. Jedni druge, pa onda time i njega.
Biti Beograđanin nije nikakva titula, iako se oko nje utrkuje. To je sticaj okolnosti. Biti Beograđanin (ili npr. Cetinjanka) i dobar Čovek, to je već nešto, jer na kraju krajeva, bitnije je kako voliš nego odakle dolaziš.
Dolazeći u Beograd, ne moraš nositi ništa sa sobom, jer ćeš u njemu sve naći. Odlazeći, slobodno ponesi sve svoje. On ne brine, jer ono što si mu za to vreme dao, i da hoćeš, ne možeš poneti u koferima, džepovima i na đonovima cipela. Svesno ili nesvesno, dao si mu ono najvrednije što imaš. Sebe.
Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.
Ovaj post je dostupan i na: енглески
13 comments
Divno, divno!
Svako ima “svoj” Beograd.
Svakoga prođu žmarci u nekom kraju. Da li je to prolazak pored starog vrtića kod Taša, šetnja Vračarom…
Možda neki deo Kneza
Lep tekst
Pravi opis Beograda.On je baš takav.Za svakoga postoji neki ćošak,parkić,kafana,pozorište……
A ja se pitam odakle su tvoji dosli?
Moje misljenje je da kako ko dodje ukrade mu deo otmenosti, razrusi ga, a pravi njegov duh se bori sa duhovima seljastva i bombama i pljackama vec predugo vremena, te se pitam da li je sacuvao dusu?
A ja se pitam odakle su tvoji dosli?
Slobodno se pitaj 🙂
Odličan tekst,savršen prikaz Beograda i onoga što on zapravo i jeste.
Tekst mi stvara jezu, jer me sve mnogo vise dira od onih koji mogu, kad pozele. sve to ponovo da vide. Mi, koji smo daleko od svog grada to dublje prozivljavamo ( patimo)
Pedivno. Svaka čast.
Momo Kapor je davno napisao nesto jednako lepo kao ovaj tekst – ovako nekako: Beograd nije sav u Beogradu, ima ga mnogo više u čežnji onih koji iz njega odu i žele da mu se vrate…Pripdam toj grupi ljudi koja čezne za Beogradom do te mere da sam u gradu u kome sam rođena okružena fotografijama Belog grada, na desktopu mog kompjutera je Hram Svetog Save, sve pesme o Beogradu su moje pesme, ja ne dozvoljavam da na Beograd padne makar i jedna ružna reč… znam da preterujem, ali prava ljubav je ona koja podrazumeva i voli čak i nesavršenosti… Volim Beograd! I čestitam za tekst koji ga lepo objašnjava
Oduševljena sam… Mada, ne znam koliko je moj komentar merodavan :). Ja sam Crnogorka, a naše aspiracije prema Beogradu su nadaleko poznate :). U svoju odbranu moram da kažem da mi je majka rođena i odrasla tamo, to se sigurno računa :)…
Uh, ovi naši bogami i nose i odnose iz Beograda