Ljubav Ljudi

KAD PRESTANEMO LJUBAVNE HORMONE DA LUČIMO, VEZA OPSTANE AKO SE ZA LJUBAV ODLUČIMO

Ne postoji ljubav koja je bila pogrešna, postoje samo ljudi koji svašta nazivaju ljubavlju. Ne postoji zauvek slomljeno srce, postoji samo srce koje sebi ne dopušta da zaraste. Ne postoje dve udaljene duše, postoje samo dva čoveka koja su se odlučila odaljiti jedno od drugoga.

Kažu neki ljudi da ne postoji ljubav koja traje večno. Tako govore samo oni koji se boje da takvu ljubav žive. To govore isti oni ljudi koji veruju da je bol večna, a da ljubav nije. Tako im je lakše. Da bi bol bila večna za to ne moraš činiti ništa – dovoljno je samo da pričaš o njoj. Ali da bi ljubav bila večna, nije dovoljno da o njoj samo pričaš – već da za nju sve i činiš.

Zato se danas o ljubavima samo čita. Ili se o njima gleda na filmovima. Ili se o njima sluša od baba i deda. Postoje i dalje, ali sada negde daleko od nas. Kao u nekom drugom vremenu, u nekoj drugoj dimenziji, i dešava se nekim drugim ljudima. Kao da se među nama više ne prima, ne pelcuje se u našoj koži, ne kalemi se na naše srce. Kao da su naše okolnosti prestale da budu pogodne za kultivisanje semena ljubavi.

Može se zaključiti da je bolje uspevala u nekim sušnim vremenima. Kada se nije imalo izbora, kada je bilo manje mogućnosti, kada se nije biralo nego moralo. Danas, u kiši izobilja, deluje da je potrebna veća hrabrost odlučiti se na jednu kap, nego onomad preživeti napojen samo tom jednom koja ti je dodeljena. Te kapi nekada davno, baš zato što su gasile žeđ, čuvale su se kao malo vode na dlanu. Danas, baš zato što pljušti sa svih strana, većina ljudi mrzi kišu.

Fotografija: Ogilvy

Mnogo pričamo a malo razgovaramo. Očekujemo, a ne pružamo. Dajemo se, ali se ne prepuštamo. Zahtevamo da nam emotivno bude vraćeno – al sa kamatom, materijalno delimo – al samo na revers. Pokvasimo se, ali samo do zglobova. Pustimo se, ali samo do iza ćoška. Tela se trljaju, ali retko ko vodi ljubav. Svršavaju, a niko ne doživljava vrhunac. Žive zajedno, ali ne žive zajedništvo.

Ljubav je lepa. Ali kad vremenom prestane dopamin u krvotok da luči, zahteva od nas da odlučimo. Tada je potrebno nešto konkretnije od hormona. Kad prestane da nas vozi na hemiji, zahteva od nas da stanemo i presečemo. Da shvatimo da više nije dovoljno samo držanje za ruke, već i dodavanje ruke kad zatreba. Da više nije dovoljno spavati pored nekog, već i snivati iste snove. Da nije dovojno samo želeti najbolje za osobu koju volimo, već i podržati je u onome što ona misli da je najbolje za nju.

Da odlučimo da taj mir koji smo ljubavlju stekli i čuvamo. Da odlučimo da taj ćošak spokoja koji nam je ljubavlju dat gradimo u dom. Da odlučimo da je naš put ljubav, a ne da je ljubav cilj na našem putu. Ljubav je odluka, jer je to svesno biranje da nam nešto što je životni ideal, postane način življenja. Ne bojte se, za to ne treba hrabrosti. To je jedan oslobađajući tren kada shvataš da, pored svega onog što je oko tebe ljubav, i ti iznutra postaješ ljubav.

Ovaj post je dostupan i na: енглески

You Might Also Like

10 Comments

  • Reply
    Mina
    11/04/2017 at 20:43

    Bravo! Vi pisete o najvisoj kategoriji, Vi pisete o Ljubavi! Hvala!

  • Reply
    Branka
    12/04/2017 at 07:40

    Hvala sto ste mi uljepsali jutro i sto ste ,vrlo fokusirano,pisali o necemu, tako slozenom,na tako jednostavan nacin.Podsjecate nas na bitno.

  • Reply
    Aleksa
    12/04/2017 at 09:01

    Žive zajedno , ali ne žive zajednistvo! Nažalost posle 13 godina braka i dva sina ! Umesto da se još više volimo , počeli smo da se izbegavamo. A nema ni trljanja , o vođenju ljubavi da i ne govorim!

  • Reply
    Tanja
    12/04/2017 at 11:47

    Prelepo napisano i u srž pogođeno 🙂

  • Reply
    Brigita
    12/04/2017 at 17:29

    Ovo i jeste univerzalna istina, ali nekad ljudi nisu spremni za ovako nesto. Za snivanje istih snova i gradjenja zajednickog doma, vec to izaziva kontraefekat i osjecaj hermeticnosti i beznadja. I ni u tome nema nicega loseg. Jer ljubav prema slobodi je najveca ljubav.

  • Reply
    Jovanabj
    13/04/2017 at 17:51

    Jako retko ostavljam komentare ali ova tema mi se mota po glavi ovih dana. Lepo napisano!

  • Reply
    Diana
    16/04/2017 at 15:50

    Zene luce „oksitocin“ ne dopamin! Kiss

    • Reply
      Zoran
      24/04/2017 at 18:47

      @diana Luce i dopamin. Oksitocin luce pri porodjaju i sexu, a dopamin prilikom nekih drugih ugodnosti.

  • Reply
    Sofija
    26/04/2017 at 21:55

    Predivan tekst. Nazalost u takvoj sam fazi zivota da vidim da od zajednistva nije bilo niceg i slomljenog srca i povredjene duse idem dalje. Hvala na tekstu, vraca nadu u bolje sutra. Divni su tekstovi, tako lepo sroceni, skoro kao magija deluju, jer odvedu u neku drugu dimenziju…

    Puno pozdrava.

  • Reply
    Jovanka
    02/06/2017 at 19:22

    Čitam…shvatam dok čitam da živim takav život. Ne mogu da shvatim ljude koji kažu „prestali smo da se volimo“. Ljubav kod zrelih ljudi se menja i nadograđuje. Pre dvanaest godina smo jedva čekali da trljamo telo o telo,danas jedva čekamo slobodne dane da upražnjavamo ljubav osmehom,šetnjom,blejanjem uz prvu jutarnju kaficu na terasi i naravno trljanjem telom o telo. Moj nabolji prijatelj,moja srodna duša. A to ne dolazi preko noći. Hvala što si sve to opisao onako kako ja ne umem,a želela bih. Bar sad kad pokušam nekom objasniti naš život i ljubav mogu mu pokazati vaš blog.

  • Leave a Reply