Ljudi Um

ČITAJU SAMO ONI KOJI SE JOŠ UVEK NADAJU

Pusti da ti odsviram nešto na tastaturi, da ti pikselizovanom kičicom crtam slova po ekranu, da ti šapnem nešto iako sam bez glasa. Ne tražim to zato što imam mnogo toga da ti kažem, već zato što danas većina bira ćutanje i tišinu. Ja ne umem. Pogotovo ne pred zlobom i nepravdom koje vilene napolju. Danas ako ne kažeš ono što misliš, neko će ti reći kako moraš da razmišljaš, ako ne kažeš svoj stav glasno i jasno, neko će ti ga nametnuti, ako ne odbraniš svoju reč, neko će ti tuđe staviti u usta. Zato pišem.

Danas se spokojan život plaća izdavanjem sopstvenih principa, dostojanstven život se plaća izneveravanjem svojih ideala, a harmonija se plaća u mesu. U onom mesu naših izgriženih jezika svaki put kad smo hteli da kažemo istinu, kad smo hteli da ustanemo i odbranimo se, jer kapitalizam počiva na masovnoj grobnici naših kastriranih jezika i neizrečenih reči. Zato pišem.

U doba kada svi čuju a niko zapravo ne sluša nema svrhe govoriti. Pišem jer danas čitaju samo odabrani, samo još oni koji se nadaju boljem, koji vide dalje, koji umeju da razumeju i vole. Ostali gledaju ponuđeno, slušaju već ispričano, ponavljaju rečeno, vide očigledno i gutaju sažvakano. Svi su počeli da liče jedni na druge, iako smo svi rođeni posebni jer se boje da budu sopstvena suština. Svet ne menjaju oni koji znaju kako, već oni koji su dovoljno hrabri da to žele. Opet je mnogo više onih koji ga ne menjaju. Ne zato što ne umeju, već zato što ne žele. I zato što se boje. Zato pišem.

Nekako naivno verujem da se rečju može promeniti svet. Ne ovom mojom, nego svakom koja govori o ljubavi. Ne bojim se. Meni je odavno Stiks već do članaka ali ja i po toj vodi hodam. Posle života na ovom svetu ne treba mi Had. Toliko puta sam mislio da sam umro, a zapravo je samo mnogo bolelo, da se više ni smrti ne bojim. Zato mi ne veruj uvek, jer svesno biram da živim u nekom irealnom svetu punom ljubavi iako znam da u onom realnom baš nje najviše fali. Vrlo često mnogo toga ne znam, jer svesno biram da živim u nekom paralelnom svetu u kom se vodi intuicijom i instiktima a ne znanjem. Još češće nisam u pravu, jer se ni ne trudim da budem. Jebe mi se.

Ja se samo trudim da budem srećan, iako danas takvi nisu nikome zanimljivi. Umesto da se gradi, sreća je greškom počela da se podrazumeva. Još većom greškom počela je da budi zavist kad je tuđa. Oni koji su srećni etiketirani su kao kontraši, postali su odmetnici od realnosti, nisu više stanovnici planete Zemlje nego Sedmog Neba. Postali su manjina koja ni ne pokušava da se brani jer je svesna da bi samo gurala prste u oči i sipala so na rane. A srećni su empatični. O svojoj sreći ćute, dele je u tišini svojih prijateljstava, veza, porodica. Srećni se ne boje uroka pa sreću katkad stidljivo podmeću tužnima, izigravaju saobraćajce na njihovim stranputicama, vabe ih na svoj kazan. Ali džabe… Jer su tužni iako gladni sreće, nekako bizarno postali siti od te svoje tuge.

Zato pišući verujem u večnost. Mada bi mi i ona bila kratka za neke stvari. Recimo za sve savete pametnijih koje još uvek nisam poslušao, za sve nenapisane reči koje mi svrbe čeoni režanj nestrpljivo čekajući da počešu papir, za sve istovremene orgazme koji bi od ljubavi svaki put pomerali osu Zemljine rotacije, za sve osmehe kojima bih provocirao zloslutne na dobrotu, za sve još uvek nenapravljene greške iz kojih bih se učio mudrosti, za sva tamna piva i domaće dunjevače sa prijateljima posle kojih bih ih nesvesno grlio jače nego trezan, za sve perverzije maštom i požudom isprovocirane kojih imam toliko da nadilaze vreme životnog veka nas smrtnika, za sve neprospavane noći zbog plača mojih još uvek nerođenih novorođenčadi, za učenje reči svih svetskih jezika jer mi na ovom mom nemuštom uvek zafali po koja, za još prkosa, istinoljublja i saosećajnosti jer nam za to, ni ovih par do sada proćerdanih milenijuma na planeti Zemlji nije bilo ni blizu dovoljnog…

You Might Also Like

23 Comments

  • Reply
    Nenad CLEVER Ivković
    18/07/2015 at 16:56

    Amin, svaka čast!

  • Reply
    zigood
    18/07/2015 at 17:14

    Veoma lepo rečeno. Bilo bi lepo imati večnost o kojoj pišeš. Ako bi se ikada nečega bojao, to bi bio strah da neču imati vremena za sve svoje planove, za sve svoje želje i sve svoje nade. Nada nas pokreće

  • Reply
    ludabluna
    18/07/2015 at 18:02

    Divan si. Ne daj se i ostani svoj. Sjajan svijet u sebi nosiš, a takvi kao ti su vrlo rijetki i dragocjeni. I ne daj nikome da ti soli pamet u vezi tih raznoraznih realnosti. Piči svoje i boli te đon.

  • Reply
    Pedja
    18/07/2015 at 18:30

    Sve bi to bilo lepo,da vlada komunizam…ili barem socijalizam.U doba kapitalizma,kao opste prihvacenog drustvenog sistema,nemas moralno pravo da pises o nekim stvarima koje si cuo samo od roditelja…ali tako je!

  • Reply
    zogomont
    18/07/2015 at 19:10

    Super Dana 18.07.2015 18:09, Blogdan je napisao(la): > WordPress.com > > Blogdan posted: „Pusti da ti odsviram nešto na tastaturi, da ti > pikselizovanom kičicom crtam slova po ekranu, da ti šapnem nešto > iako sam bez glasa. Ne tražim to zato što imam mnogo toga da ti > kažem, već zato što danas većina bira ćutanje i tišinu. Ja ne > umem. Pogotovo ne“ > >

  • Reply
    Katarina
    18/07/2015 at 22:18

    Sjajno. Drago mi je da ima jos nekog ko voli, misli, oseca i pise . I daje se tome milion posto . Sjajno, sjajno, sjano !

  • Reply
    Dubravka
    18/07/2015 at 23:17

    „Pišem jer danas čitaju samo odabrani, samo još oni koji se nadaju boljem, koji vide dalje, koji umeju da razumeju i vole.“
    Piši, piši naš Bogdane, piši nama koji stalno čekamo da nam nešto novo napišeš. Malo je ovako dobrih tema i iskrenih, životnih priča koje su sam život. Tako znalački izražen da hrani dušu, takođe, željnu nečeg pozitivnog. Ostani s nama koji nam reče „jer svesno biram da živim u nekom irealnom svetu punom ljubavi iako znam da u onom realnom baš nje najviše fali.“Pozdrav

  • Reply
    sanja milovic
    19/07/2015 at 06:51

    Reblogged this on aleksandra sergejevna.

  • Reply
    Sladjana Vasiljevic
    19/07/2015 at 08:39

    pisi samo pisi tako me vracas u normalu

  • Reply
    Ivana
    19/07/2015 at 09:37

    Bravo!

  • Reply
    Jelena
    19/07/2015 at 11:34

    Svaka čast genije!

  • Reply
    Tanja
    19/07/2015 at 13:53

    Bogdane duso dragosrodna…

  • Reply
    Svetlana
    19/07/2015 at 16:33

    Nemam naviku, niti želju, kao većina da posle prve reči, koja mi se učinila razumljiva, komentrišem, kao i ja znam nešto, pa da ostavim trag…ne..ja sam čitajući tvoje tekstove, permanemtno uočavala i konstatovala da ono što je napisano, zapravo živim i proživljavam…džaba vam astrolozi, ovaj čovek vidi i zna…
    svaka čast!!!

  • Reply
    Restart
    19/07/2015 at 18:02

    Odličan text.Nešto slično na tu temu, u kracoj formihttps://dejanbacic.wordpress.com/2015/07/18/za-koga-ces-glasati-gradjanine/

  • Reply
    Miljana Jovanović
    20/07/2015 at 11:29

    Jako mi se dopada tvoj emocionalno-filozofski stil pisanja. Ovako nesto moze da izadje samo iz duse i talentovanog pera.

  • Reply
    robinzonkruso
    22/07/2015 at 00:18

    Hvala ti što pišeš…

  • Reply
    Stranac
    25/07/2015 at 23:41

    Reblogged this on Stranac.

  • Reply
    Opuštencija sa Zojom!
    26/07/2015 at 12:17

    Mi treba da živimo u tom svom idealnom svetu.. Da živimo u svetu ljubavi koji mi stvaramo.. Jer sve i počinje od nas… Ćutanje i kukavičluk su napravili oval loš svet… Izdaja proncipa je dovela do ovoga.. Nije izdaja nikome donela spokoj… Nije izdaja donela život… Život je to.. Živeti kako želiš… Sa svojim principima i idealima… Boriti se za ono što je ispravno.. Pustiti glas… Sreća treba da se deli.. Sreća i srećni ljudi su itekako zanimljivi drugim ljudima… ali je sebičluk i kukavičluk doveo do ovoga… Podeli svoj osmeh na ulici.. Videćeš kako ti se ljudi osmehuju…Podeli lepu reč,videćeš kako su ljudi zahvalni… Mi stvaramo idealan svet..Svako od nas ponaosob.. I svako deleći svoju sreću i ideale uvećava sve to… Trenutak sreće koji podelimo nekome i koji podelimo sa nekim je večnost… I to su tragovi koji su važni..To su tragovi koje ostavljamo iza sebe .. To su tragovi koji će biti putokaz onima koji su ostali iza nas… Ne treba biti kukavica… Ne treba ćutati… Oprosti….Ovo je moje mišljenje…I ja nisam mogla da ćutim… <3

  • Reply
    daCa
    29/07/2015 at 20:10

    a,sto mislis da napises knjigu? …………….kad vec pises.

  • Reply
    Blunt Observer
    22/08/2015 at 10:43

    Nada je najveće od svih zala, reče Niče.
    Pišeš i za nas koji ne verujemo u nadanje, već u bolno kopanje po sebi, kopanje po drugima, jer se ne bojimo da budemo sopstvena suština, i ne bojimo se toga što ćemo naći. Možda u tome i ne nađemo sreću, ali ćemo naći sebe. Da li ćemo biti srećni sa sobom, stvar je prihvatanja sebe. Pišeš za nas koji imamo takvu, danas izgleda sumanutu ideju, nas koji volimo, nas koji razumemo, nas koji, možda pogrešno, pravdamo druge i kada ne zaslužuju. Jer, kako merimo ko zaslužuje razumevanje?

  • Reply
    vesna
    10/01/2017 at 11:43

    Ne znam kako uvijek uspiješ da me ostaviš bez texta svakim svojim textom!
    Ni „divno“ više nije dovoljna riječ da iskaže koliko zaista uživam u svakoj tvojoj objavi. A o vječnosti, paralelnim svjetovima, hrabrosti, ludosti, iskrenosti, ljubavi bez računa, planovima i ndama…uh…mogli bismo u nedogled i nkad ne bi bilo dosadno. No, ako sam ja išta naučila o životu do sada….vjećnost je SADA. Ljubav je SADA, hrabrost je SADA…
    Imamo jedino SADA i trebamo biti sretni u SADA, u momentu, jer sve ostalo je neizvjesno i izvan naše kontrole.

    Nikad nemoj prestati pisati, ne odustaj od svojih vizija, snova i vječnosti.

  • Leave a Reply