Lazar ima 23 godine i samohrani je roditelj. Ima ćerkicu Saru koja ide u vrtić, a dok je ona tamo on radi kod Kineza kako bi im obezbedio što spokojniji život. Kaže da se bavio svim i svačim. Bio je i giros majstor, konobar, obezbeđenje, fizikalac, vodio fast food, ali što je najbitnije nikad nije zazirao od bilo kakvog časnog posla. Uveren je da dok je čovek mlad sve može da nauči a za sebe kaže da se na svakom poslu lako prilagodi. Nedavno uslikan je u Beogradu kako sa roze krilima na leđima šeta sa svojom ćerkicom i ta fotografija je obišla sve socijalne mreže i portale, a mediji su ga proglasili za tatu godine.
Svaštara
Zorica Manojlović ima sina Petra kom je kad je imao šest godina dijagnostikovan rak. Pored Petra ima i sina Nikolu koji je kada se Petar razboleo imao nepunih godinu dana. Petar je danas zdrav momak. Ima 24 godine, studira informatiku, u slobodno vreme daje časove engleskog jezika preko skajpa i bavi se sportskim penjanjem (freeclimbing). Kao i svi roditelji, tokom borbe sa bolešću svoje dece i Zorica je nailazila na mnoge probleme zbog kojih je odlučila da uz još nekoliko roditelja pokuša da nešto promeni. Zato su pre trinaest godina osnovali NURDOR (Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka) koji je dobrovoljno, nevladino i neprofitno udruženje osnovano na neodređeno vreme radi ostvarivanja ciljeva u oblasti borbe protiv malignih oboljenja i podrške deci koja boluju od ovih bolesti.
Biljana ima dvadesetosam godina i živi u Banja Luci. Pored redovnih studija, radi u administraciji Tvornice Obuće BEMA, igra košarku, ide na streljaštvo, slika, peva, uživa da piše i kuva. Kaže da je volela da kuva još dok je bila mala, i da od toga nije odustajala iako je znala da se njeni roditelji samo pretvaraju da uživaju u hrani koju im je spremala dok su bili na poslu. Izgleda da se još tada dok je bila devojčica moglo naslutiti da će jednog dana upravo zbog takvog istrajnog karaktera izrasti u jaku i hrabru devojku.
Imam veliki problem sa vratima. I sa dupetima. A još više sa vratima koja su dupetima zatvorena. A pogotovo ako postoji mogućnost da ja svojim dupetom zatvorim tuđa vrata. Zauvek?!
Nalete paničnog straha imam od toga. Zamišljam ih od hrastovine, sa kvakom od kovanog gvožđa, da onako arhaično nepodmazana škripe toliko glasno da bude usnulu decu. Da iza njih med potocima teče, a razuzdane nimfe umaču prste u ušećerene zlatne slapove pa ih prinose do crvenim karminom nacrtanih usana. A nimfe mirišu na šanel. Među dojkama kriju čokoladne praline. A ja, gladan njihovih grudi i žedan njihove razuzdanosti.
Pre tačno godinu dana preselio sam se u Barselonu sa koferima punim strepnje, nesigurnosti i nadanja. Danas, godinu dana kasnije, ti isti koferi stoje raspakovani ovde u Beogradu. Otišao sam tamo sa kartom u jednom pravcu, otišao da se ne vratim, da počnem novi život. Bolji? Drukčiji?
Teško zaspimo u tuđem krevetu. Žuljaju nas tuđe cipele. Tesne su nam tuđe košulje. A zamislite kako je osobi zarobljenoj u tuđem telu. Kad joj je ogledalo neprijatelj. Kad joj je sopstveni odraz u ogledalu potpuno stran. Kad joj dozivanje njenog imena zvuči kao uvreda.
Ako nije problem ja bih sad da odem na spavanje… Poštovani strahovi, cenjene utvare prošlosti, nedovršene priče, neizvesnosti i bolu, nemojte me shvatiti pogrešno, al ja bih sad malo da samujem. Tihujem. Suviše ste mi bučni. Pogotovo vi – tuđa očekivanja… Svi govorite istovremeno, lupate vratima u mojoj glavi, smetate mojoj uspavanki koja bi sama sebe pevala na uvo mog spokoja. Smetate mojoj samoživosti i nesvesti.
Negde između prihvatanja situacije i nemanja izbora. Negde između „kasno je“ i „razumem te“. Tamo negde između žaljenja za nečim i sažaljevanja nekoga, odmah iza ponosa i samopoštovnja smrde ukradena i mrtva srca.
Ukradena pa bačena. Krali su ih srčani kleptomani. Oni što ih uzmu da vlasnik ne primeti, a posle ne znaju šta će sa njima pa ih prodaju budzašto kojekome. Leže tako užegla i presahla. Krčkaju se na vrelini bezosećajnosti. Trule beskorisna i nepulsirajuća.
“U Italiji ne postoje pravila za vožnju automobila. To su više predlozi kako bi trebalo da se vozi.” kaže mi Đuzepe. A vozi se ludački. Firentinci ipak, iako voze kao i drugi Italijani, žive potpuno drugačijim načinom života. Mirnim. Ili bar pokušavaju. Vole svoj grad. Ponose se svojim naglaskom. Iznova se dive lepotama Toskane.
Jel ste razmišljali nekad o Kraju? Nisam ni ja dok mi se nije dogodio. Čak ni tad u tom momentu, nego godinama, danima, satima posle. Krajevi su nekako zubati. Vrebaju iz prikrajka. Dogode se nenadano. Prežive se… Dese se svakom. Deluju robusno, bahato i bezobzirno. Ne kucaju na vrata tvoje privatnosti. Samo tako nevaspitano banu, uhvate te nespremnog, neumivenog, golog. Ti uplašen, a Kraj dominantan i nasmejan. Likuje nad tvojom slabošću. Poslastica su mu samouvereni. Njih najviše voli da razumevarava i obeshrabruje.