Postoje ljudi koji ponekad ne znaju dovoljno jasno šta vole, ne znaju da kažu ni šta ne vole, ali svako uvek zna čega se plaši. Najstrašnije u vezi sa ovom pričom je što se ne plašimo ni paukova, ni miševa, ni mraka, što ni približno ne zaziremo ni od zlih duhova i smrti koliko se bojimo lepih stvari. Da. Danas živimo u svetu u kom se bojimo drugih ljudi, u kom se čuvamo od ljubavi, u kom prezamo od uspeha.
Počelo je onda kada sam u nekom magnovenju pomislio da mnogo toga mogu jer sam jak. Počelo je onog dana kada sam uverio sebe da je za uspeh dovoljno to što imam snage da se za njega borim. Pošto snaga muti svest mislio sam da se za ono što želiš treba boriti. Otisnuo sam se u osvajanje sopstvene bolje budućnosti toliko samouvereno, ne znajući tada da u bitkama strele prvo pokose najgluplje a najbrže iz pešadije.
Ovo nije bila najbolja godina. Nikome od nas. Ne kažem ovo zato što sam pesimista, baš naprotiv. Govorim ovo zato što verujem da nam još bolje godine tek predstoje.
U Novoj godini želim vam zagrljaje koji vam po koži neće ostavljati rane već naježenost, obećanja koja neće ostati uspavana već postati deo jave. Želim vam da se pustite malo više i brinete malo manje. Sanjajte nekoga toliko često i toliko jako sve dok se pored njega ne probudite, a ako već imate nekog pored kog se budite onda vam želim da i ubuduće snivate zajedničke snove.
Pored zabranjenog sedenja na ’ladnom betonu i kupanja sa upaljenim bojlerom od malena smo dresirani da se panično čuvamo promaje, ne izlazimo napolje mokre kose i pazimo da nam neko ne sipa drogu u piće. To su bile glavne smernice deci rođenoj krajem XX veka i svima su nam bile jasne kao dan. Međutim pored tih tehničkih saveta za preživljavanje u svetu koji nas čeka izvan zone roditeljske nadležnosti, odrastajući pokupili smo i neke netačne, izlizane fraze koje se kao bubavšvabe provlače kroz srpsku avliju u svim njenim epohama.
Kao klinac detinjstvo sam provodio igrajući se sam. Umesto sa ljudima – igračkama, jer braće nisam imao da mi prave društvo. Kada sam naučio da čitam a društvo postalo brojnije, shvatio sam da me knjige više razumeju. Manje pričaju a više govore. Smetala mi je ta buka iz punih ljudskih grla zato što svetom kojim hoda toliko praznih srca ona mnogo glasno odzvanja.
Uspešnima se danas smatraju samo ljudi kojima je CV kojekakvim bitnim kvalifikacijama napunjen do nečitljivosti, a životi neretko toliko isprazni do obesmišljenosti. Zato što se u ovim modernim vremenima smisao traži samo u onome što može da se pipa, guta, oblači i pokazuje drugima. A šta ostaje u nama kad skinemo sve ono što imamo na sebi? Po čemu smo vredni kad skinemo sa nas sve ono što je skupo? Koliko dugo bismo bili siti kada bismo prestali da se hranimo sopstvenom slikom u tuđim očima?
Krene, pa stane. Korak napred, dva nazad. Prvo si ubeđen da mora biti bolje, onda kad se sumnje nakote jer vreme koje protiče demantuje tvoja ubeđenja, počneš da se nadaš da će biti bolje i na kraju radiš sve što je moguće da to bolje koje ti toliko očajnički treba u životu i tebi stigne. A njega i dalje nema… Ni blizu.
Mnogo me košta da oprostim. Učinim to, ali samo moja nesanica i ja znamo koliko je snage i napora potrebno. Pogotovo iznova. Pogotvo iznova najbližima.
Kao i svi ostali ljudi na ovom svetu, i ja u sebi imam dva vuka. Onog belog, pitomog, jakog ali osećajnog, strogog ali pravednog, zaštitnika ali dobronamernika koji bi svakom praštati mogao. I onog crnog, ofucanog, izgladnelog osvetnika, koji bi svojim čeljustima drugima presuđivao, svojim delima kažnjavao i samo pokajnicima na kolenima praštao. U okršaju njih dvojice pobeđuje uvek onaj kojeg hranim. Ne znam ni kako, ni zašto, ni koji demoni prošlosti vozdižu ovog od gladi na ivici života, besnog kurjaka, kojim vradžbinama mu daju snage da iako od mene zapostavljen i dalje meni troši san…
Ne postoji takva stvar kao što je klik između dve osobe. Ta priča o tome kako ne tražimo mnogo, već samo da jednostavno kliknemo sa nekom osobom je potpuna glupost. Kliknuti sa nekim zahteva mnogo razumevanja, odricanja, praštanja i žrtvovanja. Na ovoj planeti ne postoji osoba osim one koja vas je rodila, a koja će vas uvek razumeti, voleti, opravdavati i poštovati bezrezervno. U svim ostalim odnosima, to se zaslužuje.
Ranije sam mislio da u životu moraš da budeš igrač da bi uspeo. Mislio sam da se ponekad mora kalkulisati, trpeti, prećutati, zažmureti. Skidao sam pirsing pre ulaska u kancelariju, pokrivao tetovaže na intervjuima za posao, ćutao kad su šefovi bacali telefone o pod u trenucima besa, umesto onih ruku koje volim držao sam svoje stisnute u džepovima. Ukratko – grešio.
