Kažu strpljen – spašen. Sa druge strane kažu da život proleti za tren. Tokom slušanja tih krilatica koje najčešće govore ljudi čiji bi broj godina trebalo da ukazuje i na mudrost stečenu tokom njhovog ovozemaljskog staža, nameće se zaključak da treba biti strpljiv dok gledaš kako ti vreme prolazi.
Dajem ti svoje dlanove jer danas nemam ništa vrednije od toga da ti dam. Pošto živimo u svetu gde se ceni samo ono što se vidi, pipa, čuje i kusa, dajem ove svoje usijane delove mesa željne života koji vrište divljenje tebi na čast. Da ih gledaš, da ih slušaš i da ih osetiš. Dajem ti pravu stvar koju većina ljudi želi iz pogrešnih razloga. Aplauz.
Ove godine neću vam poželeti da budete zdravi. Ni da nađete ljubav, niti da imate para. Ove godine poželeću vam nešto veće od toga. Onu suštinu koja stoji iza svake od tih želja. Poželeću vam zaboravljen, stigmatizovan, omalovažen osećaj. Nasušnu potrebu ljudske prirode koja je na mapi naših životnih puteva označena kao ćorsokak iako je jedini koji nas vodi na željeno mesto.
Dragi svi,
A pogotovo vi čija sam se imena godinama upinjao da zaboravim. Zajedno sa tim otiscima jagodica koji su kao danga vaših inicijala ostali po mojim nepcima i tim zgodnim telima a nezgodnim karakterima koja su kao mošti ostala u mojoj prošlosti – izvolite uđite. Sedite. Dragi svi, a pogotovo vi koji imena nemate, već imate obličje sećanja, zajedno sa svim tim neocarinjenim bagažom u kom švercujete sva bolna sećanja, u koji ste spakovali sve naše crno-bele filmove i negative starih fotografija – izvolite i vi. Smestite se.
Svi smo mi na različitim mestima ogrebani, i svako tu svoju napuklinu na koži liže nekom samo sebi znanom bajalicom. Neko šapatom neko kuknjavom, ali svako bdi nad svojom kako najbolje zna i ume želeći samo jedno. Da zaraste. Ili da joj se makar obodi zakore pa da uteši svoje strahove kako je, evo, krenulo na bolje. Svakoj od tih ogrebotina zna se Ime, Prezime i datum nastanka. Kao da im je to kakav registarski broj u svemirskoj arhivi boli. Ono što retko ko toj zjapećoj provaliji na srčanom mišiću zna – je rok trajanja.
Svima nam je poznata izreka „Kakve su ti misli takav ti je život“. Tako malo reči koje tako mnogo govore. I svi se sa tom izrekom slažu. Načelno. Jer kad je osetimo – zvuči tačno. Ali kad pokušamo da je analiziramo – zvuči bolno.
Daj mi ruku. Idemo zajedno na jedno mesto koje osećaš da postoji, samo misliš da niko nije dovoljno lud da zaista tamo sa tobom i pođe. Idemo na mesto kom i ti i ja znamo geografski položaj, koordinate na mapi i nadmorsku visinu. Idemo zajedno tamo gde smo već bili jednom davno. Na ono naše mesto, koje smo možda umom zaboravili ali ga se naše duše i dalje sećaju.
Jedina osoba sa kojom si se rodio i sa kojom ćeš umreti, sa kojom svake noći zaspiš i sa kojom se svakog jutra budiš, od koje nikad ne možeš da pobegneš niti da se igde sakriješ – si ti. Ljudi su skloni da upravo tu činjenicu najčešće zaboravljaju. Odbijaju da shvate da su njihov um, telo i duh jedina kuća u kojoj će ikad živeti i iz nekih njima znanih razloga odluče da život ipak provedu živeći kao podstanari… Umesto jasan odraz u sopstvenom ogledalu traže izmenjen u tuđim zenicama, misleći da je lepši.
Ovaj svet uništava potreba čoveka da bude u pravu. Ta potreba uvek je vođena i hranjena egom. A on, nezauzdan i plah, nezasit i krvožedan, nikad nije miran i sit. Sve dok ga ne ubiješ izgladnjivanjem biće kao pantljičara koja te iznutra tera da jedeš još a da nikad ne budeš sit. Nikada. Jer čovek može biti podmiren samo kad je u sreći, a ne kad je u pravu.
Najteži sam bivao sebi kad su kazaljke sata bile suviše daleko od sutona a još uvek nedovoljno blizu zore. Onda kada je napolju najmodriji mrak tada i meni bude najteže da obuzdam tamu u sebi. Kao što groznica nekim neobjašnjivim ali svima znanim pravilom sačeka najsitnije sate da potera živu da vri kroz toplomer, tako i unutrašnji nemiri čekaju onu noćnu, mrtvačku tišinu da ti u tom smiraju okruženja poteraju srce da manično lupa kroz grudni koš o madrac pod tobom. Valjda da bi ti jasnije reklo ono što od buke ne može tokom obdanice…
