Znate ono kad kažete za neku ženu da vozi kola muški? Ili kad svoju ćerku zovete sine? Imamo čak i onu pesmu „Ti si ćerko tatin sin sa tobom se ponosim“ što se peva na rođendanima i krštenjima ženske dece. To su tragični zaostaci patrijarhata, odnosno muškog ustrojstva sveta kao dominantnog, koji se danas vrlo često izgovaraju gotovo usput i bez razmišljanja, hraneći ga time da i dalje živi među nama.
Mnogo me košta da oprostim. Učinim to, ali samo moja nesanica i ja znamo koliko je snage i napora potrebno. Pogotovo iznova. Pogotvo iznova najbližima.
Kao i svi ostali ljudi na ovom svetu, i ja u sebi imam dva vuka. Onog belog, pitomog, jakog ali osećajnog, strogog ali pravednog, zaštitnika ali dobronamernika koji bi svakom praštati mogao. I onog crnog, ofucanog, izgladnelog osvetnika, koji bi svojim čeljustima drugima presuđivao, svojim delima kažnjavao i samo pokajnicima na kolenima praštao. U okršaju njih dvojice pobeđuje uvek onaj kojeg hranim. Ne znam ni kako, ni zašto, ni koji demoni prošlosti vozdižu ovog od gladi na ivici života, besnog kurjaka, kojim vradžbinama mu daju snage da iako od mene zapostavljen i dalje meni troši san…
Muško-ženska prijateljstva ne postoje. Ovo je potpuno tačno, ali samo za onaj deo ljudskog roda koji nikad nije dopustio da u osobi suprotnog pola pronađe pravog prijatelja. Za one koji su dopustili, to ne važi. Muško-ženska prijateljstva možda jesu jako retka, ali oni koji ih imaju i čuvaju znaju da su i jako vredna.
Ne postoji takva stvar kao što je klik između dve osobe. Ta priča o tome kako ne tražimo mnogo, već samo da jednostavno kliknemo sa nekom osobom je potpuna glupost. Kliknuti sa nekim zahteva mnogo razumevanja, odricanja, praštanja i žrtvovanja. Na ovoj planeti ne postoji osoba osim one koja vas je rodila, a koja će vas uvek razumeti, voleti, opravdavati i poštovati bezrezervno. U svim ostalim odnosima, to se zaslužuje.
Za većinu ljudi danas Ljubav znači biti voljen, a ne biti sposoban da voliš. Toliko je počelo da se od nje očekuje a da joj se ništa ne daje, vređana je, ponižavana, pogrešno interpretirana, da se zbog takve atmosfere linča povukla u ilegalu. Kao vagabunda šunja se u tišinama, stoji po ćoškovima, sluša tračeve o sebi i retko izlazi u javnost. I zašto bi kad se o njoj, najboljoj, pričaju najgore stvari.
Ranije sam mislio da u životu moraš da budeš igrač da bi uspeo. Mislio sam da se ponekad mora kalkulisati, trpeti, prećutati, zažmureti. Skidao sam pirsing pre ulaska u kancelariju, pokrivao tetovaže na intervjuima za posao, ćutao kad su šefovi bacali telefone o pod u trenucima besa, umesto onih ruku koje volim držao sam svoje stisnute u džepovima. Ukratko – grešio.
Pošto su dobar i lud oduvek važili za braću danas svi, bežeći od etikete ludaka, biraju da se predstavljaju kao zli. Kažu štite sebe na taj način. Bolje da izgledaju nepristupačno nego priglupo, bolje da budu odbojni za komunikaciju nego podobni za zajebati. Nekom sumanutom logikom postalo je bolje da se kroz život ide uveravajući druge da nisi baš toliko dobar da slučajno ne bi pomislili da si lud ili glup.
Poštedite me tih jajarskih, na kašičicu davanih, pipetom doziranih, sveopšteprisutnih ljubavi koje nisu ljubavi. Tih instant osećaja sladostrašća koji samo mute svest, rumene obraze i bubre međunožja. Tih takozvanih ljubavi sa rokom trajanja, uslovnim klauzulama i moranjima. Tih loše nacentriranih prioriteta kojima je samo ego referentna tačka a sve ostalo nebitno. Spasite me do pola shvaćenih definicija, napamet naučenih teorija i nedorečenih anamneza šta je ljubav a sve to bez ijednog dana prakse.
Sve srećne porodice liče jedna na drugu. Ali samo na kratko. Ne zato što je sreća kratka, već zbog toga što su nesereće neminovne. Vremenom postanu svaka na svoj način drukčije, brušene nekim posebnim, prećutanim i skrivenim nesrećama. Kao što nema dva ista dnk lanca ni dva ista otiska prsta ni dva ista blizanca, tako ne postoje ni dve slične porodice ma koliko spolja izgledale srećno.
Pošto je življenje danas postalo pre iskušenje nego nagrada, došlo je vreme kada vaspitavanje više nije davanje, već se svelo na zabranjivanje. Na to šta sve dete ne sme. Više se život ne proba, ne kuša, ne diše. O spoljnom svetu se samo priča, posmatra se kroz televizor i na njega se upozorava. Deca se ne vaspitavaju, samo se čuvaju. Od svega, od svačeg, od svakog. Nekad osnovano, a vrlo često i neosnovano.
