Ovaj svet uništava potreba čoveka da bude u pravu. Ta potreba uvek je vođena i hranjena egom. A on, nezauzdan i plah, nezasit i krvožedan, nikad nije miran i sit. Sve dok ga ne ubiješ izgladnjivanjem biće kao pantljičara koja te iznutra tera da jedeš još a da nikad ne budeš sit. Nikada. Jer čovek može biti podmiren samo kad je u sreći, a ne kad je u pravu.
Kad smo bili klinci pa tokom igranja žmurke svaki put kad umesto Đoke greškom zapljunemo Proku, cela ekipa drugara počela bi da nam peva „Pobrkani lončići, šerpe i poklopčići“ i onda bismo morali iznova da žmurimo. Kako godine odmiču, a mi postajemo stariji prestajemo da brkamo imena, ali počnemo da brkamo neke druge, bitnije termine. Jedino što sada kada smo zreliji nema ko da nam svaki put zapeva Pobrkane lončiće kad napravimo takve greške, a i da ima, sve manje smo spremni da kao tobože ozbiljni ljudi krećemo ispočetka. Zato je situacija utoliko alarmantnija.
Najteži sam bivao sebi kad su kazaljke sata bile suviše daleko od sutona a još uvek nedovoljno blizu zore. Onda kada je napolju najmodriji mrak tada i meni bude najteže da obuzdam tamu u sebi. Kao što groznica nekim neobjašnjivim ali svima znanim pravilom sačeka najsitnije sate da potera živu da vri kroz toplomer, tako i unutrašnji nemiri čekaju onu noćnu, mrtvačku tišinu da ti u tom smiraju okruženja poteraju srce da manično lupa kroz grudni koš o madrac pod tobom. Valjda da bi ti jasnije reklo ono što od buke ne može tokom obdanice…
Postoje ljudi koji ponekad ne znaju dovoljno jasno šta vole, ne znaju da kažu ni šta ne vole, ali svako uvek zna čega se plaši. Najstrašnije u vezi sa ovom pričom je što se ne plašimo ni paukova, ni miševa, ni mraka, što ni približno ne zaziremo ni od zlih duhova i smrti koliko se bojimo lepih stvari. Da. Danas živimo u svetu u kom se bojimo drugih ljudi, u kom se čuvamo od ljubavi, u kom prezamo od uspeha.
Počelo je onda kada sam u nekom magnovenju pomislio da mnogo toga mogu jer sam jak. Počelo je onog dana kada sam uverio sebe da je za uspeh dovoljno to što imam snage da se za njega borim. Pošto snaga muti svest mislio sam da se za ono što želiš treba boriti. Otisnuo sam se u osvajanje sopstvene bolje budućnosti toliko samouvereno, ne znajući tada da u bitkama strele prvo pokose najgluplje a najbrže iz pešadije.
Ovo nije bila najbolja godina. Nikome od nas. Ne kažem ovo zato što sam pesimista, baš naprotiv. Govorim ovo zato što verujem da nam još bolje godine tek predstoje.
U Novoj godini želim vam zagrljaje koji vam po koži neće ostavljati rane već naježenost, obećanja koja neće ostati uspavana već postati deo jave. Želim vam da se pustite malo više i brinete malo manje. Sanjajte nekoga toliko često i toliko jako sve dok se pored njega ne probudite, a ako već imate nekog pored kog se budite onda vam želim da i ubuduće snivate zajedničke snove.
Pored zabranjenog sedenja na ’ladnom betonu i kupanja sa upaljenim bojlerom od malena smo dresirani da se panično čuvamo promaje, ne izlazimo napolje mokre kose i pazimo da nam neko ne sipa drogu u piće. To su bile glavne smernice deci rođenoj krajem XX veka i svima su nam bile jasne kao dan. Međutim pored tih tehničkih saveta za preživljavanje u svetu koji nas čeka izvan zone roditeljske nadležnosti, odrastajući pokupili smo i neke netačne, izlizane fraze koje se kao bubavšvabe provlače kroz srpsku avliju u svim njenim epohama.
Kao klinac detinjstvo sam provodio igrajući se sam. Umesto sa ljudima – igračkama, jer braće nisam imao da mi prave društvo. Kada sam naučio da čitam a društvo postalo brojnije, shvatio sam da me knjige više razumeju. Manje pričaju a više govore. Smetala mi je ta buka iz punih ljudskih grla zato što svetom kojim hoda toliko praznih srca ona mnogo glasno odzvanja.
Uspešnima se danas smatraju samo ljudi kojima je CV kojekakvim bitnim kvalifikacijama napunjen do nečitljivosti, a životi neretko toliko isprazni do obesmišljenosti. Zato što se u ovim modernim vremenima smisao traži samo u onome što može da se pipa, guta, oblači i pokazuje drugima. A šta ostaje u nama kad skinemo sve ono što imamo na sebi? Po čemu smo vredni kad skinemo sa nas sve ono što je skupo? Koliko dugo bismo bili siti kada bismo prestali da se hranimo sopstvenom slikom u tuđim očima?
Krene, pa stane. Korak napred, dva nazad. Prvo si ubeđen da mora biti bolje, onda kad se sumnje nakote jer vreme koje protiče demantuje tvoja ubeđenja, počneš da se nadaš da će biti bolje i na kraju radiš sve što je moguće da to bolje koje ti toliko očajnički treba u životu i tebi stigne. A njega i dalje nema… Ni blizu.
