Tokom detinjstva bio sam dobar u fudbalu. Kao golman. Ali na male golove. Bio sam takoreći odličan, jer niko nije mogao da da gol dok ja stojim na njemu. Ne zato što sam dobro branio, već zato što sam bio veličine gola. Širi nego viši i teško pokretan, tako da lopta nije imala kuda da uđe.
Ako ne znate kako da ćutite o bitnim stvarima u životu – pitajte muškarce. Nisam siguran da bismo umeli da vam odgovorimo na to pitanje, jer mi to radimo spontano nesvesni sopstvene mutavosti. Mi iako umemo da govorimo, mnogo bolje ćutimo o svemu što je važno. Profesionalni ćutolozi, i to ne po opredeljenju, već po rođenju. Kao da je taj Y hromozom u kombinaciji sa testosteronom, napravio kratak spoj između mozga, srca i jezika pa nam sinapse varniče i ne uspevaju da prenose podatke kako bi kroz govorni aparat iz nas otišli u svet.
Prazne prodavnice, prazni frižideri i prazni stomaci – tako je izgledalo detinjstvo devedesetih. Nemaština. Sećam se i dalje ukusa domaće čokolade koju je majka pravila od mleka u prahu dobijenog u humanitarnoj pomoći. To je za mene bio jedini slatkiš koji je bilo moguće pojesti tih godina. Sećam se ušivenih rupa na čarapama. Pravili su ih prsti na nogama jer su moja stopala rasla mnogo brže nego plata mojih roditelja, zato nažalosti nisu uvek imali novca da isprate sve potrebe mog detinjstva.
Kad bi život u jednom trenutku poželeo da mi da sve što želim – ja bih odbio. Ko još želi da odjednom pojede svu hranu sa švedskog stola? Zar nije lepše degustirati i uzimati taman koliko ti glad ište? Ko je toliko lud da odjednom pojede sve zalihe sladoleda i zauvek izgubi priliku da uživa u gustiranju omiljene kugle tokom vrelih letnjih dana dok zvizdan peče svaki pedalj kože?
Rodio sam se u državi koja se zvala SFRJ ali sam imao tri godine kad je počela da se raspada. Ostatak detinjstva i mladosti proveo sam u onome što je poluraspadima od te okrnjene države ostajalo. Šizofreno je menjala imena na svakih par godina ko da boluje od bipolarnog poremećaja ličnosti, pa nikako nije mogla da se dogovori ko je, kako da se zove i šta hoće. Ne mogu da budem jugonostalgičan jer u mom slučaju žal za prošlim vremenima kada se radi o Jugoslaviji značio bi da želim da se vrati vreme praznih rafova u prodavnicama, prodavanje benzina u kanisterima i dilovanje deviza na ulicama. Zato sam uveren da danas moju generaciju, izgubljenu u vrtlogu istorijskih događaja pogađa jedna druga vrsta nostalgije, a to je nostalgija ja normalnim životom svih nas.
U životu sam bezbroj puta bio primoran da dešifrujem ćutanje i kad bi postojala neka nagrada za čitanje između redova uveren sam da bih bio visoko kotiran na listi za potencijalne laureate. Kao u akcionim filmovima kad uzbuđenje doseže maksimum pri deaktiviranju eksploziva, a oznojeno čelo glavnog glumca nam govori da nas sekunde razdvajaju od letenja u vazduh svega lepog, časnog i bitnog što je građeno od početka filma, tako i ja osećam istu količinu tenzije kada fitilj razumevanja između mene i nekog mi dragog dogoreva do dinamita usled ćutanja, a od mene zavisi da li ću to ćutanje dešifrovati na tačan način i spasiti odnos da ne odleti bespovratno u vazduh.
Nekoliko puta u životu prekidao sam kontakte sa tada dragim ljudima, a sve to zbog ćutanja. Nekada je ćutanje bilo razlog koji je doveo do nesporazuma, a nekada se zbog ćutanja nesporazumi nisu razjasnili, pa se ni kontakt nije nastavio. U životu za malo stvari žalim, ali u tih malo ubrajam to što dok sam bio mlađi nisam umeo za ton glasnije da zakukam kad boli, što nisam za sat vremena češće govorio da volim i što se za kap znoja nisam jače borio za one koje sam uz sebe želeo da imam.
Svakomalo kao pečurke posle kiše po Beogradu niču novi kafici i barovi. To više nisu prostori u kojima se može naručiti piće, već je iskustvo ispijanja kojekakvih kofeinskih i alkoholnih bućkalica (koje se ni ne izgovaraju na srpskom već na svim drugim svetskim jezicima) izdignuto do nivoa naučno-fantastičnog hedonizma. Čini mi se da još ćešće nego pomenute pečurke, niču kladionice i kockarnice. Gotovo na svakoj raskrsnici ima po jedna, a ponekad i po nekoliko. Kažu ljudi sportske kladionice.
Progovorio sam sa 9 meseci, a za prvi rođendan recitovao pesmicu uz podršku čitave svite sačinjene od uže familije i porodičnih prijatelja koja je moju izvedbu euforično ohrabrivala aplaudiranjem. Evo danas, skoro trideset godina kasnije, ja i dalje ne umem (dugo) da ćutim. S vremenom koje odmiče imam utisak da mi učenje kako da držim jezik za zubima ide od ruke, mada verujem da se niko od ljudi iz mog okruženja sa time ne bi složio. Jednom prilikom, jedna devojka mi je rekla: „Ti ni pod vodom ne bi ćutao!“ Još uvek nisam odgonetnuo da li je to bio kompliment ili uvreda. Znam da se vrlo često ludačkim naporima trudim da ne progovorim, ali ono što još pouzdanije znam je da, čak i kad sebi stavim ruku na usta da ne bih pričao previše, moje srce ne ume da ćuti ni minut.
