Najteži sam bivao sebi kad su kazaljke sata bile suviše daleko od sutona a još uvek nedovoljno blizu zore. Onda kada je napolju najmodriji mrak tada i meni bude najteže da obuzdam tamu u sebi. Kao što groznica nekim neobjašnjivim ali svima znanim pravilom sačeka najsitnije sate da potera živu da vri kroz toplomer, tako i unutrašnji nemiri čekaju onu noćnu, mrtvačku tišinu da ti u tom smiraju okruženja poteraju srce da manično lupa kroz grudni koš o madrac pod tobom. Valjda da bi ti jasnije reklo ono što od buke ne može tokom obdanice…
BlogDan
Postoje ljudi koji ponekad ne znaju dovoljno jasno šta vole, ne znaju da kažu ni šta ne vole, ali svako uvek zna čega se plaši. Najstrašnije u vezi sa ovom pričom je što se ne plašimo ni paukova, ni miševa, ni mraka, što ni približno ne zaziremo ni od zlih duhova i smrti koliko se bojimo lepih stvari. Da. Danas živimo u svetu u kom se bojimo drugih ljudi, u kom se čuvamo od ljubavi, u kom prezamo od uspeha.
Lazar ima 23 godine i samohrani je roditelj. Ima ćerkicu Saru koja ide u vrtić, a dok je ona tamo on radi kod Kineza kako bi im obezbedio što spokojniji život. Kaže da se bavio svim i svačim. Bio je i giros majstor, konobar, obezbeđenje, fizikalac, vodio fast food, ali što je najbitnije nikad nije zazirao od bilo kakvog časnog posla. Uveren je da dok je čovek mlad sve može da nauči a za sebe kaže da se na svakom poslu lako prilagodi. Nedavno uslikan je u Beogradu kako sa roze krilima na leđima šeta sa svojom ćerkicom i ta fotografija je obišla sve socijalne mreže i portale, a mediji su ga proglasili za tatu godine.
Počelo je onda kada sam u nekom magnovenju pomislio da mnogo toga mogu jer sam jak. Počelo je onog dana kada sam uverio sebe da je za uspeh dovoljno to što imam snage da se za njega borim. Pošto snaga muti svest mislio sam da se za ono što želiš treba boriti. Otisnuo sam se u osvajanje sopstvene bolje budućnosti toliko samouvereno, ne znajući tada da u bitkama strele prvo pokose najgluplje a najbrže iz pešadije.
Ovo nije bila najbolja godina. Nikome od nas. Ne kažem ovo zato što sam pesimista, baš naprotiv. Govorim ovo zato što verujem da nam još bolje godine tek predstoje.
U Novoj godini želim vam zagrljaje koji vam po koži neće ostavljati rane već naježenost, obećanja koja neće ostati uspavana već postati deo jave. Želim vam da se pustite malo više i brinete malo manje. Sanjajte nekoga toliko često i toliko jako sve dok se pored njega ne probudite, a ako već imate nekog pored kog se budite onda vam želim da i ubuduće snivate zajedničke snove.
Pored zabranjenog sedenja na ’ladnom betonu i kupanja sa upaljenim bojlerom od malena smo dresirani da se panično čuvamo promaje, ne izlazimo napolje mokre kose i pazimo da nam neko ne sipa drogu u piće. To su bile glavne smernice deci rođenoj krajem XX veka i svima su nam bile jasne kao dan. Međutim pored tih tehničkih saveta za preživljavanje u svetu koji nas čeka izvan zone roditeljske nadležnosti, odrastajući pokupili smo i neke netačne, izlizane fraze koje se kao bubavšvabe provlače kroz srpsku avliju u svim njenim epohama.
Zorica Manojlović ima sina Petra kom je kad je imao šest godina dijagnostikovan rak. Pored Petra ima i sina Nikolu koji je kada se Petar razboleo imao nepunih godinu dana. Petar je danas zdrav momak. Ima 24 godine, studira informatiku, u slobodno vreme daje časove engleskog jezika preko skajpa i bavi se sportskim penjanjem (freeclimbing). Kao i svi roditelji, tokom borbe sa bolešću svoje dece i Zorica je nailazila na mnoge probleme zbog kojih je odlučila da uz još nekoliko roditelja pokuša da nešto promeni. Zato su pre trinaest godina osnovali NURDOR (Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka) koji je dobrovoljno, nevladino i neprofitno udruženje osnovano na neodređeno vreme radi ostvarivanja ciljeva u oblasti borbe protiv malignih oboljenja i podrške deci koja boluju od ovih bolesti.
Kao klinac detinjstvo sam provodio igrajući se sam. Umesto sa ljudima – igračkama, jer braće nisam imao da mi prave društvo. Kada sam naučio da čitam a društvo postalo brojnije, shvatio sam da me knjige više razumeju. Manje pričaju a više govore. Smetala mi je ta buka iz punih ljudskih grla zato što svetom kojim hoda toliko praznih srca ona mnogo glasno odzvanja.
Uspešnima se danas smatraju samo ljudi kojima je CV kojekakvim bitnim kvalifikacijama napunjen do nečitljivosti, a životi neretko toliko isprazni do obesmišljenosti. Zato što se u ovim modernim vremenima smisao traži samo u onome što može da se pipa, guta, oblači i pokazuje drugima. A šta ostaje u nama kad skinemo sve ono što imamo na sebi? Po čemu smo vredni kad skinemo sa nas sve ono što je skupo? Koliko dugo bismo bili siti kada bismo prestali da se hranimo sopstvenom slikom u tuđim očima?
Biljana ima dvadesetosam godina i živi u Banja Luci. Pored redovnih studija, radi u administraciji Tvornice Obuće BEMA, igra košarku, ide na streljaštvo, slika, peva, uživa da piše i kuva. Kaže da je volela da kuva još dok je bila mala, i da od toga nije odustajala iako je znala da se njeni roditelji samo pretvaraju da uživaju u hrani koju im je spremala dok su bili na poslu. Izgleda da se još tada dok je bila devojčica moglo naslutiti da će jednog dana upravo zbog takvog istrajnog karaktera izrasti u jaku i hrabru devojku.