Do desete godine savladavamo osnovne pojmove o okruženju kom živimo. Učimo da hodamo, govorimo, brojimo, pišemo i čitamo. Do dvadesete savladavamo osnove za preživljavanje u našem telu. Učimo da se nosimo sa hormonima, nagonima i telesnošću. Do tridesete ispunjavamo sve norme nametnute od strane društva i sistema. Polažemo prijemne, sakupljamo bodove, završavamo fakultete, javljamo se na konkurse, volontiramo, idemo na intervjue za posao.
Hej ti mali čoveče. Zastani.
Diši! Oseti miris jorgovana, bebeće kože i jake jutarnje kafe. Tog parfema koji te seća na ukus sluzokože voljene osobe. Oseti miris ustajalog ormana otvorenog posle dugog puta. Miris dunjevače koji postane jači nakon progutanog gutljaja jer se tek tada kao i ježenje penje uz telo sve do nosa.
U životu sam bezbroj puta bio primoran da dešifrujem ćutanje i kad bi postojala neka nagrada za čitanje između redova uveren sam da bih bio visoko kotiran na listi za potencijalne laureate. Kao u akcionim filmovima kad uzbuđenje doseže maksimum pri deaktiviranju eksploziva, a oznojeno čelo glavnog glumca nam govori da nas sekunde razdvajaju od letenja u vazduh svega lepog, časnog i bitnog što je građeno od početka filma, tako i ja osećam istu količinu tenzije kada fitilj razumevanja između mene i nekog mi dragog dogoreva do dinamita usled ćutanja, a od mene zavisi da li ću to ćutanje dešifrovati na tačan način i spasiti odnos da ne odleti bespovratno u vazduh.
Nekoliko puta u životu prekidao sam kontakte sa tada dragim ljudima, a sve to zbog ćutanja. Nekada je ćutanje bilo razlog koji je doveo do nesporazuma, a nekada se zbog ćutanja nesporazumi nisu razjasnili, pa se ni kontakt nije nastavio. U životu za malo stvari žalim, ali u tih malo ubrajam to što dok sam bio mlađi nisam umeo za ton glasnije da zakukam kad boli, što nisam za sat vremena češće govorio da volim i što se za kap znoja nisam jače borio za one koje sam uz sebe želeo da imam.
Kažu strpljen – spašen. Sa druge strane kažu da život proleti za tren. Tokom slušanja tih krilatica koje najčešće govore ljudi čiji bi broj godina trebalo da ukazuje i na mudrost stečenu tokom njhovog ovozemaljskog staža, nameće se zaključak da treba biti strpljiv dok gledaš kako ti vreme prolazi.
Dajem ti svoje dlanove jer danas nemam ništa vrednije od toga da ti dam. Pošto živimo u svetu gde se ceni samo ono što se vidi, pipa, čuje i kusa, dajem ove svoje usijane delove mesa željne života koji vrište divljenje tebi na čast. Da ih gledaš, da ih slušaš i da ih osetiš. Dajem ti pravu stvar koju većina ljudi želi iz pogrešnih razloga. Aplauz.
Svakomalo kao pečurke posle kiše po Beogradu niču novi kafici i barovi. To više nisu prostori u kojima se može naručiti piće, već je iskustvo ispijanja kojekakvih kofeinskih i alkoholnih bućkalica (koje se ni ne izgovaraju na srpskom već na svim drugim svetskim jezicima) izdignuto do nivoa naučno-fantastičnog hedonizma. Čini mi se da još ćešće nego pomenute pečurke, niču kladionice i kockarnice. Gotovo na svakoj raskrsnici ima po jedna, a ponekad i po nekoliko. Kažu ljudi sportske kladionice.
Među ljudima vlada mišljenje da samo u određenom životnom dobu može da se iskusi ljubav. Kao da je ljubav odlazak u armiju, pa ako je ne otaljaš dok si mlad i „dok je vreme“ onda nešto s tobom nije kako treba, a posle je kasno. Mnogi govore da se greške kao što je ljubav prave samo dok si mlad i glup. Zanimljivo je što ljudi koji to misle, čak i kad pokušaju ljubav, bilo pod mlade ili pod stare dane, zaista naprave grešku. Ne zbog broja godina koji imaju, već zbog toga što veruju da je ljubav greška. Zbog toga što više veruju u grešku nego u ljubav. A u životu postoji jedan zakon, jak kao i zakon gravitacije – ono u šta veruješ tako ti bude.
Ove godine neću vam poželeti da budete zdravi. Ni da nađete ljubav, niti da imate para. Ove godine poželeću vam nešto veće od toga. Onu suštinu koja stoji iza svake od tih želja. Poželeću vam zaboravljen, stigmatizovan, omalovažen osećaj. Nasušnu potrebu ljudske prirode koja je na mapi naših životnih puteva označena kao ćorsokak iako je jedini koji nas vodi na željeno mesto.
Progovorio sam sa 9 meseci, a za prvi rođendan recitovao pesmicu uz podršku čitave svite sačinjene od uže familije i porodičnih prijatelja koja je moju izvedbu euforično ohrabrivala aplaudiranjem. Evo danas, skoro trideset godina kasnije, ja i dalje ne umem (dugo) da ćutim. S vremenom koje odmiče imam utisak da mi učenje kako da držim jezik za zubima ide od ruke, mada verujem da se niko od ljudi iz mog okruženja sa time ne bi složio. Jednom prilikom, jedna devojka mi je rekla: „Ti ni pod vodom ne bi ćutao!“ Još uvek nisam odgonetnuo da li je to bio kompliment ili uvreda. Znam da se vrlo često ludačkim naporima trudim da ne progovorim, ali ono što još pouzdanije znam je da, čak i kad sebi stavim ruku na usta da ne bih pričao previše, moje srce ne ume da ćuti ni minut.
