Pre nekoliko hiljada godina dok smo u želji za toplotom smrznuti hodali planetom –slučajno smo otkrili vatru. Prvo smo se zgrejali a onda namerno počeli da podmećemo požare. Dok smo uplašeni od smrti pokušavali da nađemo napitak besmrtnosti – slučajno smo otkrili barut. Besmrtnost nismo našli, ali smo barutom namerno počeli da sejemo smrt. Kada smo naukom počeli da tragamo za odgovorima koji se tiču sveta u kom živimo – slučajno smo otkrili atome. Prvo smo im razumeli sastavne delove, a onda smo počeli namerno da ih cepamo i pravimo atomske bombe.
Sa društvenim mrežama dešava se vrlo slična stvar. Pre nekoliko godina mala grupa studenata u želji da među sobom na lakši način dele fotografije, sasvim slučajno napravila je nešto što im je omogućilo lakšu komunikaciju i povezanost. To nešto – nazvali su Facebook. Danas, kada je iz ograda njihovog studentskog kampusa ta benigna ideja mutirala u planetarnog monstruma, mi smo taj Facebook počeli da koristimo za namernu agresivnu komunikaciju, uvrede i nasilje na internetu.
Šta je to što te tera da napadaš ono što ne razumeš? Zašto osuđuješ ono što ne razumeš umesto da se potrudiš da prvo shvatiš? Zar je toliko teško naći razumevanje? Šta je to u čoveku što ga tera pre ka osuđivanju nego ka razumevanju?
Mržnja.
Ono što Srboljub priča o Adnanu više govori o Srboljubu nego o Adnanu.
Ono što Adnan priča o Hrvoju više govori o Adnanu nego o Hrvoju.
Ono što Hrvoje priča o Srboljubu više govori o Hrvoju nego o Srboljubu.
Kad uhvatiš sebe da pričaš loše o drugima iza njihovih leđa ili po društvenim mrežama, to loše što nabrajaš i primećuješ u tom trenutku – živi u tebi. Ne u njima. Zanimljivo, zar ne? Mržnja nije impuls koji pokreće, već parazit koji izjeda. Mržnja je municija kojom oni koji je nose pucaju na sebe. Ti sopstvenim rečima, kojima misliš da govoriš o drugima, oživiš sve loše u sebi u stvarnosti u kojoj se trenutno nalaziš. Dok prizivaš u svoj život sve loše što o drugima misliš, oni su negde drugo, obično dovoljno daleko da ne mogu da te čuju i vrlo verovatno žive svoje živote bez znanja šta ti o njima govoriš.
Ono si što jedeš, što čitaš, što slušaš i što gledaš. Ono si što su tvoji prijatelji, ono si što su ljudi koje voliš. S kim si – takav si. Ono si što osećaš, što činiš i što govoriš. A ponajviše si ono što misliš. Kakve su ti misli – takav ti je život. Ti si rezultat svojih izbora. A da li ćeš biti žrtva ili remek delo sopstvenih izbora – samo od tebe zavisi.
Zato LUDI ČOVEČE, umesto sve te gorčine koju ponekad možda i nesvesno odlučiš da proliješ po tastaturi – idi i voli nekog i nešto. Grizi se za jezik pa makar ti i otpao svaki put kad hoćeš da opleteš njime u ime mržnje ili zla, jer na kraju krajeva bolje da ti otpadne jer si ga samom sebi odgrizao i nikog nisi povredio, nego da ti kovitla okolo i baljezga povređujući druge.
Pre nego što po internetu počneš da hejtuješ nešto sa čim se ne slažeš, idi proveri da li si tog dana dovoljno pažnje dao onome koga voliš i onome što voliš. Da li si rekao ljudima do kojih ti je stalo da ih voliš, da li si radio stvari koje voliš, i da li si naglas nabrajao sve ono u čemu uživaš – ili si samo preko toga prešao?
Da li si?
Moje knjige sa posvetom možete poručiti klikom na neki od sledećih linkova:
1 comment
Baš sam danas rekla koleginici da je volim, i to je čulo njih najmanje 10. To je taj život na ivici… 😉