Kad ti u životu ide loše, mnogo ljudi pokažu da li su ti prijatelji ili ne. Kad ti u životu ide dobro, tada još više ljudi pokaže da li su ti pravi prijatelji ili ne. Iz nekog razloga sreća bode oči više nego muka.
Muka i tuga teše. Teše da nisu jedini kojima ide loše. Danas biti srećan znači biti izuzetak koji odskače od ustaljenog normativa sveopšte nesrećnosti. Kao da kada prekoračiš dozvoljeni dnevni limit srećnosti moraš da se vratiš u prosek. Došli smo dotle da neki ljudi koji su srećni odlučuju da to kriju. Jedu ispod stola, ljube u mraku, smeju se sa rukom preko usta. Da ih neko ne bi urekao, ili prosto da ne bi objašnjavali kako mogu da budu srećni u doba nesreće.
Kao da su srećni krivi za nesreće svih drugih. Kao da na ovoj planeti postoji kilo sreće za sve ljude, pa ako uzmeš krišku sreće za sebe, ostaje manje za nekog drugog. Na srećne se gleda ispod oko kao da otimaju tuđu, a ne da sami grade svoju. Kao na bezbožnike sklone blasfemiji jer samo sotona može doneti zadovoljstvo, a bogougodni moraju naći krotkost u isposništvu i siromaštvu.
Pošto živimo u vremenu kada je kukanje glavni pokazatelj povezanosti sa realnošću i stvarnim stanjem stvari u društvu, za one ljudi koji ne kukaju misli se da su ili na sedativima ili da su gluvo-nemi. Ili najjednostavnije – glupi. U savremenom društvu sreća je postala obrnuto proporcionalna inteligenciji. Ne možeš biti pametan i srećan. Zato ako hoćeš da deluje da si pametan ili zabavan ne postoji opcija da se ne kuka. Ne postoji mogućnost da može da ti ide u životu. Ako ti je u redu – nešto s tobom nije u redu.
Postoji neutralan tip ljudi koji mogu da dele sreću s tobom, ali sporadično. I iz kurtoazije. Ne valja da se preteruje sa srećom. Ponekad neka svadba, eventualno rađanje, krštenje, rođendan. I to je to. Imaš pravo na tih nekoliko puta opravdane sreće. U obzir ne dolaze čašćavanja zbog novih poslovnih ponuda, kupljenih stanova, automobila, zbog napredovanja na radnom mestu, ili eto tek tako jer ti se može i hoće.
Kako kaže naš narod, nemoj mnogo da se smeješ i raduješ– plakaćeš. Ljudima je teže da se poraduju tuđoj sreći jer to zahteva istinsku dobrotu i odsustvo zavidljivosti. Dok je u muci jedino potrebno da cokćeš i govoriš „ne daj bože nikome” i „ne ponovilo se”. Pa deluje kao da si saosećajan. Da bi ispao prijatelj u muci jedino što je potrebno jeste da uradiš bilo šta. Makar i preko one stvari. Da bi ostao prijatelj u sreći moraš da uradiš samo jednu stvar. Da i ti budeš srećan zbog tebi bliske osobe. A to je iz nekog razloga najteže.
Teško je da popiješ to od srca počašćeno piće kad misliš da danas niko ništa ne daje od srca, da jače zagrliš tog ko je pored tebe srećan kad misliš da su svi zagrljaji lažni i da osetiš ikakvu lepu emociju kad misliš da je pokazivanje emocija slabost. Teško je, jer ne shvataš da je sreća neminovna i jedina svevremena nepromenljiva konstanta, a nesreća samo prefiksom „ne” zamaskirani blagoslov koji se iznova ponavlja onima koji ne prestaju da prstima upiru u ono što im ne prija.
Ceo tekst pročitajte u knjizi Sa druge strane obloga.
