ĆUTAO SAM IM O TEBI

Ćutao sam im o našoj ljubavi jer se o velikim ljubavima malo priča. Iz praktičnih razloga. Ne postoje dovoljno snažne reči koje bi malom čoveku pomogle da jasno iskaže grandiozno osećanje kao što je iskrena ljubav. Ta bučna osećanja osećaju se u tišinama. Osećaju se svakom mitohondrijom, svakim ribozomom i svakim ćelijskim jedrom. Najbolje ih vidiš kad zatvoriš oči. Najbolje ih dodirneš kad voljenom biću pružaš ruke da bi ga podržao a ne da bi ga zadržao.

Velike ljubavi se ćute.

Svesno ne govorim nikome o tebi jer su danas priče o uzvraćenim ljubavima slanici prosuti na otvorene rane. Jer su uzvraćene ljubavi u današnjici retke, egzotične životinje koje je ritam savremenog života u uputstvu za upotrebu emocija podveo pod istu kategoriju u kojoj se nalaze i jednorozi, dobre vile i sirene. Retko ko ih je video, malo toga se o njima zna, a oni koji bi o njima štošta i imali kazati posmatrani su kao sa uma sišli.

Ćutao sam im o tome koliko ti lepo sijaju oči kada pričaš o našoj budučnosti i koliko ti je lep osmeh kad svojim naličjem uspeš da dodirneš svemir. Otkad sam te upoznao ćutim o tome koliko je tvoja nenametljivost za mene hipnotišuća. O tome da su sve ideje poezija u tvojim ustima. O tome kako sa osmehom režiš na strahove. Da voliš kao niko nikad ranije čak i kad se naljutiš. Ćutao sam im o tajnama skrivenim na mapi od mladeža ugraviranih po tvom telu. O tome kakva blaga u tebi stoje zakopana.

Ćutao sam im o tome da poznajem reljef tvog tela u svaku kotu, da bih umeo od gline da te izvajam u umetničko delo jer te stalno osećam pod prstima, da sam nezasiti pustolov na safariju kroz sve tvoje prevoje, kotline i klisure. Ćutao sam i o tome da bih umeo da napišem doktorsku disertaciju na temu glatkoće tvog tela. Ćutao sam im i o tome da sam predator ulovljen u mrežu tvojih kapilara, sinapsi i nervnih završetaka. Da sam godinama nadražen, zapaljen, ošamućen, raspamećen. Tobom.

Nikada nisam umeo dovoljno slikovito naglas da pričam o tvojim preponama koje se od prvog dana uklapaju kao puzle oko moga struka, ni o tvojim trepavicama koje se igraju plesa vilinskih konjica po mom licu. O hemijskom sastavu tvojih feromona čijim mirisom se inhaliram i nadražujem sve mentalne receptore rasute po tavanici moje lobanje. O magnitudi potresa koju nepogrešivo uvek izazove moj testosteron kada detonira dok sam u tvojoj blizini.

Nisam govorio ni o tome da provodimo sutone reciklirajući dah tako što ja udahnem onaj koji ti izdahneš, a ni o tome kako ti mazim nokatnu ploču na palcu svaki put kad te držim za ruku. Ćutim o tome koliko mi je neshvatljivo i blesavo što uspeš da se umažeš čak i iza ušiju kad jedeš nutelu. Nikad nikome nisam naglas priznao koliko uvek jedva čekam da oko nas ne bude nikog kako bih mogao da budem sâm sa tobom.

Ćutim svetu ove moje ludačke monologe o tebi jer znam da će ih jednog dana svi učiti napamet. Ne želim da ih ovakvi kao ja – s uma od ljubavi sišli – zamaraju u sadašnjosti. Danas nemam ništa da im kažem. Srešću ih sve tamo, u budućnosti, kada nerazumljiva ljubav nadjača nerazumevanje ljubavi, kada shvate da nam nisu potrebna tela da bismo voleli druge duše i da svi mi na ovom svetu istinski postojimo samo onoliko koliko umemo da osećamo.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi Sa druge strane obloga.