Progovorio sam sa 9 meseci, a za prvi rođendan recitovao pesmicu uz podršku čitave svite sačinjene od uže familije i porodičnih prijatelja koja je moju izvedbu euforično ohrabrivala aplaudiranjem. Evo danas, skoro trideset godina kasnije, ja i dalje ne umem (dugo) da ćutim. S vremenom koje odmiče imam utisak da mi učenje kako da držim jezik za zubima ide od ruke, mada verujem da se niko od ljudi iz mog okruženja sa time ne bi složio. Jednom prilikom, jedna devojka mi je rekla: „Ti ni pod vodom ne bi ćutao!“ Još uvek nisam odgonetnuo da li je to bio kompliment ili uvreda. Znam da se vrlo često ludačkim naporima trudim da ne progovorim, ali ono što još pouzdanije znam je da, čak i kad sebi stavim ruku na usta da ne bih pričao previše, moje srce ne ume da ćuti ni minut.
Mi, kao muškarci od malena smo baždareni na nadljudska ponašanja. Mi ne smemo da plačemo ni kad boli, mi ne treba da odustajemo ni kad nam bitke zadeluju uzaludne, mi smo učeni da se ne predajemo čak ni kad zbog tolike tvrdoglavosti gubimo one najbitnije. Mi ne pričamo mnogo čak ni kad najviše osećamo. Na nešto smo baždareni vaspitanjem, a mnogo toga smo sopstvenom rukom upisali u definiciju muškosti. Muškarac nije dovoljno muško ako nije jak, uspešan, otresit. Iako smo ih sami pisali, danas ista ta očekivanja teško ispunjavamo. Tu mapu alpinističke staze visokih očekivanja nacrtali smo tako da do njenog kraja mogu stići samo nadljudi, a mi smo na kraju ipak samo ljudi. Muškarci su pogodan materijal za razočaravanje jer je danas u većini slučajeva opštevažeće mišljenje onih koji vole superheroje da je ljudskost za slabiće.
Možda jesam kao dete rano progovorio, ali zato danas odrastao ne dopuštam da dođe trenutak u kom može biti kasno za reči. Kad bismo prestali da pokušavamo da budemo superheroji sa nadmoćima, i dozvolili sebi da progovorimo iz srca kad god osetimo potrebu – postali bismo pravi heroji. U svakoj situaciji. Samo oni očevi koji iskazuju osećanja mogu posatati tate, samo onaj suprug koji iskazuje osećanja može biti muž, samo onaj drug koji iskaže osećanja može biti prijatelj. Kad bismo prekinuli muški zavet ćutanja koji kao da se preko Y homozona prenosi sa očeva na sinove, i uvideli da muškarac ne postaje veće muško kad prećuti šta oseća, već zahvaljujući tome što je osećajan – postali bismo i jači i uspešniji i stabilniji. Ovako, kao lisac iz basne koji skakuće da dohvati grožđe pa kad ne uspe kaže da je kiselo, i muškarac koji kad ćutanjem više u životu izgubi nego što dobije kaže da su za to drugi krivi, umesto heroja sa srcem na dlanu postane antiheroj sa kocem u biografiji.
*Celu kolumnu možete pročitati u septembarskom broju magazina Esquire Srbija
1 comment
Svaka cast👏👏👏