PASTORAK KOJI JE VOLEO MAĆEHU JAČE NEGO ŠTO JE ONA MRZELA NJEGA

Srbija je na prvi pogled jedno naopako mesto. Taj prvi pogled te drži toliko dugo da ti se godinama čini da je ista i na drugi i na treći i na peti pogled. Naopaka. Uvek ista i ništa se ne menja. Sve dok ne shvatiš da je potrebno da promeniš sopstvenu tačku gledišta na Srbiju, da bi ona na drugi pogled mogla da bude drugačija. Tačka gledišta mora biti drugačija, da bi ono što gledamo moglo da se menja. Nikad nije do onoga što posmatramo, već do nas šta vidimo.

Srbija ima jedinstvenu mikroklimu zbog koje se prvo sazreva pa tek posle odrasta. Jedno protivprirodno mesto na kom pupoljci umeju da mirišu, gusenice da lete iako krila nemaju a zelene smokve već da budu slasne. Kad njome hodite nemojte se začuditi kad vidite decu koja umeju da pišu, čitaju, sabiraju i oduzimaju pre nego što u školu pođu, ili mlade ljude koji umeju da voze pre nego što su vozačke ispite položili. Ne začudite se kad naletite na ljude koji umeju sve da poprave pre nego što majstor dođe, skuvaju svašta pre nego što pročitaju recept ili izvidaju rane pre nego što lekar prepiše terapiju.

Srbija je zemlja samoukih koje je školovao život. A u toj naizgled nepogodnoj mikroklimi, stvari lako mutiraju. Zato u Srbiji život besni. Tamo se brani pre nego što se i shvati ko napada, tamo se nema vremena iako deluje da vreme već decenijama stoji, tamo se radije vode tuđe brige iako od sopstvenih ljudi ne znaju šta će.

Život u Srbiji ti rezbari kožu, a kad obeleži i poslednji kvadratni milimetar tvoje spoljašnjosti, onda te izvrne naopačke pa krene iznutra singericom da bode na sitno. Umesto igle koristi tvoje najoštrije nemire, umesto konca vuče tvoje kapilare a umesto materijala troši tvoje tkivo. Srbija je, ne tvojom voljom, na vidljivom delu kože ugraviran beleg od rođenja, gde ne znaš da li si zbog njega poseban ili da ga kriješ… Drugi ti govore da si zbog tog krvinčki prorezanog belega šarmantan, gotovo egzotičan, a ti bi ga ponekad iz mesa zubima čupao. Kad shvatiš da se protiv prirode ne može, da se protiv života ne može, kad shvatiš da te veslanje uzvodno nikuda neće odvesti već jedino umoriti, tek tad dozvoliš sebi da poveruješ da će prepuštanje reci života da te povuče nizvodno možda konačno negde i odvesti.

Srbija jeste memljiva kuća ali si u njoj naučio kako da tvoje isečeno telo uvek najlepše miriše. U njoj su svi kreveti neudobni al danas znaš da su te baš takvi madraci terali da budan snivaš velike snove. Srbija možda jeste prazna sofra, ali te je upravo ona naučila kako da samo od mirisa majčine pogače utoliš glad. Ona je prazno dečje igralište koje te naučilo da se sreća postiže igranjem sa drugim ljudima a ne na ljuljaškama, klackalicama i vrteškama. Srbija je maćeha koja ti je nije davala mnogo da bi bio srećan, već ti je uskraćivanjem, a da to i ne zna, pokazala kako da sa malo budeš srećan, kako da sam odlučiš da stekneš a ne da očekuješ, i kako da voliš čak i one koji ljubav ne umeju da ti daju.

Nije do nje kakva je. Do nas je kako umemo da je vidimo.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi Sa druge strane obloga.