Svi smo mi na različitim mestima ogrebani, i svako tu svoju napuklinu na koži liže nekom samo sebi znanom bajalicom. Neko šapatom neko kuknjavom, ali svako bdi nad svojom kako najbolje zna i ume želeći samo jedno. Da zaraste. Ili da joj se makar obodi zakore pa da uteši svoje strahove kako je, evo, krenulo na bolje. Svakoj od tih ogrebotina zna se Ime, Prezime i datum nastanka. Kao da im je to kakav registarski broj u svemirskoj arhivi boli. Ono što retko ko toj zjapećoj provaliji na srčanom mišiću zna – je rok trajanja.
Ti otisci tuđih bodljikavih dlanova po naličju kože, češće su vidljivi samo našoj duši iznutra nego svetu koji nas gleda spolja. I kao što voljno urađene tetovaže postoje zauvek, tako i ogrebotine nevoljno zadobijene postoje zauvek. Ali traju samo onoliko dugo koliko je boli trebalo vremena da zareže kožu. Jedan tren. Ogrebotine od života traju duže samo onima koji upirući prstima u njih, prste u njih i guraju.
Kako je mogućno da smo poljupcima dali rok trajanja samo dok se primaknute usne ne odlepe od kože koju su dotakle, a ožiljcima dali doživotan rok trajanja iako nam vrlo često ti kasapini našeg naličja nisu više ni blizu kože? Kako je mogućno da verujemo da vreme leči sve, a samo našem vremenu ne damo da protiče. Pravimo mu branu od sopstvenog bića kojem u reci života ne damo da nastavlja dalje.
Fotografija: David Talley
Svi smo mi na različitim mestima ogrebani, ali skoro uvek na istom mestu slomljeni. Držimo se sve dok ne shvatimo da vreme kao i voda zauvek neprestano teče, a da ta brana od našeg ljudskog mesa ostaje da stoji. Slomimo se kad shvatimo da smo ostali u prošlosti dok nam život, tako jak, moćan i lep odlazi niz vodu, i da ćemo, ukoliko nešto ne promenimo, biti od onih koji su samo postojali a nisu živeli.
Zato pusti rane neka zarastaju u hodu, samo ti sa življenjem zbog njih ne staj. Ne dozvoli poljupcu da traje samo tren, već odluči da ljubiš večno. Ne daj drugima da te ubede da ljubav boli, već im zauvek ponavljaj da je odustvo ljubavi ono što boli. Sve što prija – osudi na večnost, a ono što boli – uguši za tren. Jer sve duže od toga je gubljenje vremena.
Svaku ogrebotinu pretvori, ne u oružje za pojasom – nego u orden na reveru, priču iza nje pretvori, ne u razloge za nove ratove – već za mir koji je posle njega nastao, a iskustvo koje je ožiljak doneo pretvori u nešto vredno prepričavanja a ne stida. Jer ne biju se ratovi da bi se postigao mir, već ratovi moraju prestati da bismo se vratili miru.
Kad na kraju to izranavljeno telo bude odlučilo da mu je vreme da ide tamo gde se za rat i ogrebotine ne zna, biće ti žao zašto si sebe mučio duže nego što je trebalo pričama o nečemu što boli, umesto da si se lečio tražeći nešto drugo da voliš još jače.
Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.
Podeli:
Ovaj post je dostupan i na: енглески
1 comment
Dragi Bogdane,
Punog srca i glasnim uzvikom „Bravo!“ želim da pohvalim tvoje pisanje i način na koji doživljavaš svijet. Sticajem onih okolnosti, koje nam otkrivaju da su slučajnosti samo lažno ime za stvari koje se dešavaju tačno u minut kad im je i vrijeme, naišla sam na tvoj blog. Većina tvojih promišljanja je našla direktan put do onog dijela mog bića satkanog isključivo od ideala, i zato sam, pored sklonosti da i pohvale i kritike često zadržim za sebe, osjetila potrebu da ti se na neki način zahvalim i istinski te podržim na putu koji si izbrao.
P.S. Izvini što ti ne persiram; to je samo iz razloga što se umnogome poistovjećujem sa načinom na koji razmišljaš.
Svako dobro ti želim!