PUSTI VODU DA GOVNA ODU

Razlika između biti živ i samo živeti jeste u tome što neko zaista život živi, a neko dopušta da mu se život dogodi. Akteri tih stihijskih događaja prolaze kroz život, ali ništa živo ne prolazi kroz njih. Zato stalno kukaju, iako im nije ništa. Strahuju – da im slučajno nešto ne bude. Zato i nisu živi. Ovi drugi su malo ćaknuti, sa strane ogrebani, vidno ulubljeni, van vinkle, loše nacentrirani, na svoju ruku, ukratko, što bi se reklo – osim sveta. Ali baš su zato i živi. Padaju, ustaju, opsuju, oproste, zaplaču, razbiju se, pa se sastave, uvek teraju dalje, a ostaju blizu.

Ne znaju šta će biti, ali znaju da će na kraju biti dobro. Ako ne bude dobro, za njih još uvek nije kraj. Zato se ne boje sutrašnjice. Njihova današnjica je toliko jaka da nema te neizvesnosti koja može da ih nagriza. Oni prvi za njih misle da srljaju, da su bandoglavi, da su budale. Ne, oni se baš zato osećaju živima. Jer ludački veruju da dolaze bolji dani.

Ne znaju zašto, ali znaju zašto da ne. Zato što se nema vremena za čekanje boljih dana i prilika. Zato što je sada jedino pravo vreme za sve. Jer znaju da je i minut posle sada kasno za bilo šta bolje. Jer ako sada nije dobro, nikad neće ni biti. Oni prvi njih smatraju nestrpljivim, da su neiskusni, da su ludi. Ne, oni znaju da ukoliko se na put ne krene odmah, onda sigurno nije pravi.

Fotografija: Eric Johansson

Ne znaju kuda će, ali znaju s kim će. Jer su sva svoja odredišta oduvek nalazili u ljudima a ne u prostorima. Jer veruju da sa pravim saputnikom čak i putevi bez putokaza vode na pravo mesto. Oni prvi za njih kažu da su povodljivi, da su lakoverni, da su naivni. Ne, oni samo znaju da su uvek na pravom mestu ako su pored onih koji umeju da vole, da ne osuđuju, da pomognu i da oproste. Pored takvih znaju da su na svom cilju iako se nisu makli ni korak od početka.

Ne znaju kako će, ali znaju da će. Nekako će. Jer znaju da to što žele, žele toliko čestito, jasno i čisto da nema tog uroka ni usuda koji bi to osujetili. Oni prvi njih vide kao nepromišljene, kao nezrele, kao glupe. Ne, oni se samo ne boje da naglas iznova ponavljaju svoje želje, čak ni pred onima koji im se u lice podsmevaju zbog toga. Jer veruju da ako svet ne zna za časnost, onda ni njihove želje ne treba da znaju za strah od neuspeha.

Zato sve one koji vas zamaraju pitanjima kad ćeš, kako ćeš, zašto ćeš – pustite niz vodu. Da odu. Čak iako su možda najrođeniji. Ne dozvolite da vas uvuku u svoj svet, onaj svet koji je pun strahova jer u njemu ima samo pitanja a nema odgovora. Kome je život pun strahova, taj živi horor. Ako hoće s vama, pružite im ruku, ali vi nikad ne idite tamo gde bi oni da vas svojim raciom odvedu. Vi ste odabrali drugačiji put jer oduvek znate da jedino strela vaše busole koju nosite u grudima uvek zna pravi put.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.