Kao što psi umeju da namirišu strah, ptice zemljotres, a miševi poplavu – tako i ja umem da namirišem ljudsku zlobu. I to u početnim stadijumima, dok još nije proklijala nego se kočoperi u zametku.
Ranije, dok sam bio mlađi i nesigurniji u sebe, povlačio bih se, sklanjao bih se, štitio bih se. Mislio sam da mi ljudi koji u sebi gaje nešto suprotno od dobrote mogu nauditi. Mislio sam, jer upravo tako misli većina ljudi.
Međutim, kada sam u pređenu kilometražu na planeti Zemlji nakucao staža i sakupio dvocifren broj ožiljaka na reveru kao ordenje, shvatio sam da je mehanizam po kom funkcionišu zli ljudi ipak malo drukčiji, pa zahteva i drugačiji pristup takvima – od zlobe obolelima.
Uvreženo je mišljenje da se protiv njih treba boriti, da im treba na put stati, seme satrti, i na kraju obznaniti pobedu dobra, tj. svih onih koji su u ime dobra bitke protiv zlih i vodili. Zabadava. Sve je to vražja rabota, jer se zli upravo takvom vrstom pažnje hrane, a hidriraju se ulogom žrtve koju takva hajka protiv njih posledično izazove. I ta nutritivna kombinacija im daje dugovečnost, verovali ili ne.
Fotografija: Logan Zillmer
Zato, Bogdan je pronašao nov pristup. Pogotovo su mi interesantne ove pomenute kliconoše, čiji izdanak zlobe još nije izbio, a detektovani su. U prisustvu takvih, svakome ko od njihove fele nije, nepogrešivo zaigra solarni pleksus. Ti trzaji unutrašnjeg bića su pokazatelj da ste u prisustvu nečeg što vaša suština nije. Tada, isprva bivamo zbunjeni, jer nam nije jasno zašto osećamo nešto tako strano u prisustvu nekoga ko je od istog tkiva, krvi i materijala kao i mi sazdan. U tom trenutku moramo znati, da i najbolji juveliri tek kad stave monokl uvide razliku između pravog i lažnog dijamanta.
Pažljivo počnem da slušam kakva pitanja postavljaju, koje teme zaobilaze, u koje ljude prstom upiru, kome aplaudiraju i čime se diče. Igranje njima postalo mi je skoro pa hobi, u dokolici. Više od takvih ne bežim, nego izdvojim jednom u par meseci vreme da ih priđem bliže. Sastanemo se pa krenem sa svojevrsnim eksperimentom.
Radni naziv eksperimentalne aktivnosti: Biti blizu izvora zlobe koja ti ne može ništa.
Dođem gde njima odgovara, sednemo, izljubimo se ko najrođeniji i onda im udelim neki iskren kompliment, ili im čestitam na nekom uspehu. Odmah u startu krenu da proklizavaju, jer ne umeju da uzvrate, ili ne misle da bi trebalo da uzvrate. A onda, kako taj nesvakidašnji randevu počne da dobija na zamahu meni biva sve komotnije jer sve glasnije čujem kako njihova zloba, kao kiselina na vreloj ringli, počinje da cvrči sve više u prisustvu nekog ko nije došao da na njih puca, niti da se sobom hvali, niti da se sa njima prepucava, niti da se sa njima svađa. Gledam kako se na moje oči pretvaraju u zbunjena bića, jer sve isplanirano što su imali da kažu i pokažu – pada u vodu zato što nemaju sparing partnera.
Čuvajte se ljudi koji ne umeju da se raduju tuđoj sreći. Nema potrebe da od njih bežite, jer to što sa nekim ljudima podelite prostor ne znači da sa njima delite i svoju suštinu. Ali čim neko ne ume da se poraduje, čestita ili nazdravi za tuđ uspeh, znajte da vam ne treba monokl da biste ustanovili da su oni kamen sa lažnim sjajem. Ničeg dragog u njima nema. Jedina svrha kojoj tako okamenjeni mogu da posluže je da vas podsete u šta da ne dozvolite vlastitom srcu da se pretvori. Kamen možda jeste tvrd i nesalomiv, ali iz njega nikad ništa izniklo nije.
Moje knjige sa posvetom možete poručiti klikom na neki od sledećih linkova:
