PUSTI PROŠLOST DA PROĐE

Neke stvari, ljudi i postupci obeleže nas kroz život onako… Krvnički. Zarežu po najmekšem delu sigurnosti, razbiju macolom najjaču armaturu naše samouverenosti, zapale sve naše do tada spokojne sumnje. Kad sa tim završe, kažu da nisu namerno, obrnu dupe i odu. A mi, tako oćopavljeni, razbijeni i opečeni krenemo u budućnost da vučemo repove prošlosti, koji nam vrlo često rastu brže nego što se mi oporavljamo, pa dočekamo momenat kada sami sebe saplićemo o njih.

Počnemo ranjeni da dočekujemo nevine na nož, uplašeni da uterujemo strah u kosti hrabrima, sve vreme bolujući od teške bolesti koja se zove samosažaljenje. Ne vidimo vrata za izlaz iz mraka, napipavamo ih i tumaramo obično se tada hvatajući za pogrešne izbore. Pričamo o slomljnom srcu u tom trenutku ne znajući da ono zarasta mnogo brže nego povređeni ego. To je ta optička varka kada slepi od bola pomešamo srce sa egom, pa se zarobimo godinama lečeći neizlečivog najvećeg neprijatelja – sopstveni ego.

Njemu ne treba titrati, povlađivati mu, tešiti ga. Čim počne gladan da pišti ne treba ga hraniti  već ga ko kopile daviti pod jastukom, ko prvo mače baciti u vodu. Ako se to ne uradi onda tako nekastriran i potentan krene da se pari se našom sujetom i da, kao neka gamad, svakodnevno štancaju male ego tripove kojima dezorijetnisano davimo okolinu. Nema tog dušmanina iz prošlosti koji nam može naneti više bola nego sopstveni ego u sadašnjosti.

Sve je zapravo vrlo jednostavno. Nema tih dana koji ne idu u napred, niti sutrašnjice koja može da ide unazad, zato prošlost nekim organskim, prirodnim putem, umeli mi to ili ne, prevaziđemo. To je neporeciva istina, koju i kada bismo hteli da slažemo isprištila bi nam nepca. Zato, sve te pokojne slagane poljupce koji su nas naučili da ljubimo strasnije, te progutane slatke laži koje su nas naučile da sirovije ispljunemo istinu, te urokljive sudbine koje su se očešale svojim šugavom preponama o malo naše ljubavi, te nedovršene priče koje ni na uvodu nisu imale smisao, i statiste bez uloga u našim životima treba pustiti da nas prođu.

A kad nas prođu, naučimo da ih volimo i da im budemo zahvalni. Svane dan kada nas životna škola natera da ih se sećamo kao ponavljači svojih nabubanih lekcija za popravni. Tada je vreme da izvadimo iz đačkog ranca sve greške, strahove i bol koje smo nosili u njemu kao kamenje zbog kog nismo mogli  da idemo napred. Tada smo spremni da, vaskrsnuti iz sopstvenih strahova i sahranjenog ega, pametniji potrčimo u zagrljaj novim prilikama, da sada damo srce novim ljudima i ponovimo iste stvari sa njima svesni da nisu one bile pogrešne, nego naše procene ljudi sa kojima smo ih onda, u prošlosti, želeli.

Ceo tekst možete pročitati u knjizi “Obloge od mastila”.

Ovaj post je dostupan i na: енглески